Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 4

„Слушај, а шта си то смислила?”

„Ништа нарочито”, Анка је слегла раменима. Нешто касније је рекла у поверењу: „Знаш, дојадило ми је да свако божје вече два пута перем ноге.”

Јадна Дева Каћа, помислио је Антон. То ти није сајва.

Изашли су на стазу. Стаза се спуштала низбрдо, и шума је постајала све мрачнија и мрачнија. Овде су бујно расли папрат и висока, влажна трава. Борова стабла била су прекривена маховином и белом пеном лишаја.

Али, сајва се не шали. Промукао глас, у коме није било ничег Ијудског, наједном је заурлао:

„Стој! Бацај оружје — ти, благородни доне, и ти, дона!”

Када сајва нешто захтева, треба умети одговорити. Прецизним покретом Антон је оборио Анку у папрат налево, а сам је скочио у папрат удесно, притајио се и сакрио иза трулог пања. Промукли ехо је још одзвањао међу боровим стаблима, а стаза је већ била пуста. Завладала је тишина.

Антон, је, претуривши се на страну, вртео точкић затежући тетиву. Одјекнуо је пуцањ, на Антона је почело да пада некакво труње. Промукао, нељудски глас је известио:

„Дон је погођен у пету!”

Антон је почео да стење и тргао је ногу.

„Ма не у ту, већ у десну”, исправио га је глас. Чуло се како Пашка пућка од смеха. Антон је опрезно промолио главу иза пања, али се у сумрачној зеленој каши ништа није видело.

У том моменту се зачуо продоран фијук и шум, као да је пало дрво.

„Јој!..” пригушено је кукао Пашка. „Поштедите ме, молим вас! Поштедите! Не убијајте ме!”

Антон је одмах скочио. У сусрет му је из папрати, повлачећи се уназад, изашао Пашка. Руке су му биле дигнуте над главом. Анкин глас је упитао:

„Тошка, видиш ли га?”

„Као на длану”, са одобравањем је одговорио Антон. „Не окрећи се!” подвикнуо је Пашки. „Руке на главу!”

Пашка је покорно ставио руке на главу и изјавио:

„Ништа нећу рећи.”

„Тошка — шта да се уради са њим?” упитала је Анка.

„Сада ћеш видети”, рекао је Антон и сместио се што је удобније могао на пањ, ставивши самострел на колена. „Име!” Дрекнуо је гласом Хексе Ируканског.

Пашка је леђима показао свој презир и непокорност. Антон је опалио. Тешка стрела се бучно забила у грану над Пашкином главом.

„Охо!” проговорио је Анкин глас.

„Ја сам Бон Скакавац”, преко воље је признао Пашка. „И овде ће он, према свему издахнути — један од оних што бејаху са њим.”

„Чувени силеџија и убица”, објаснио је Антон. „Али, он никада ништа не ради тек онако. Ко те је послао?”

„Послао ме је дон Сатарина Непоштедни”, слагао је Пашка.

Антон је презриво рекао:

„Ова рука овде је прекинула нит смрдљивог живота дона Сатарине пре две године у Кањону Тешких Мачева.”

„Да опалим стрелу у њега?” упитала је Анка.

„Потпуно сам заборавио”, брзо је рекао Пашка, „У ствари, послао ме је Арата Лепи. Обећао ми је сто златника за ваше главе.” Антон се лупио по коленима.

„Какав лажљивац!” повикао је. „Па зар ће Арата да се повезује са таквим ништавилом као што си ти!”

„Како би било да ипак опалим стрелу у њега?” крвожедно је упитала Анка.

Антон је почео демонски да се смеје.

„Узгред буди речено”, рекао је Пашка”, погодио сам те у десну пету. Време би било да ти истече крв.”