Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 3

Анка се осврнула и упитала:

„А ви сте тихо киднули?” Антон је слегао раменима.

„А ко то кида бучно?”

„А ја сам, чини ми се, ипак дигла буку”, забринуто је рекла Анка. „Испустила сам лавор — и наједном у ходнику кораци. То је сигурно била Дева Каћа — она је данас дежурна. Морала сам да скочим у рунделу са цвећем. Шта мислиш, Тошка, какво то цвеће расте у тој рундели?”

Антон је намрштио чело.

„Под твојим прозором? Не знам. А зашто?”

„Упорно неко цвеће. Не савија га ветар, не обара бура. У њега сви скачу већ неколико година, а њему — ништа.”

„Интересантно”, рекао је Антон дубокомисаоно. Сетио се да се под његовим прозором такође налази рундела са цвећем које ‘ветар не савија и не обара бура’. Али он на то никада није обраћао пажњу.

Анка се зауставила, сачекала га и пружила му прегршт јагода. Антон је пажљиво узео три плода.

„Узми још”, рекла је Анка.

„Хвала”, рекао је Антон, „волим да узимам по једну. А Дева Каћа није лоша, зар не?”

„Зависи”, рекла је Анка. „Када човеку свако вече изјављују да су му ноге час блатњаве, а час опет прашњаве…”

Ућутала је. Било је задивљујуће дивно шетати са њом удвоје по шуми раме уз раме, дотичући је голим лактовима, и посматрати је — како је лепа, вешта и необично добра и какве су јој дивне сиве очи са црним трепавицама.

„Да”, рекао је Антон, пружајући руку да смакне паучину која је заблистала на сунцу. „А њој ноге нису ни прашњаве. Ако те кроз баре носе на рукама, онда се, разумеш ли ме, нећеш; запрашити…”

„Ко је то носи?”

„Хенрих из метеоролошке станице. Знаш, онај огроман, са готово белом косом.”

„Одиста?”

„А зашто да не? Чак и свако дете зна да су заљубљени.”

Поново су ућутали. Антон је бацио поглед на Анку. Анкине очи су биле као црни прорези.

„А када је то било?” упитала је.

„Једне ноћи када је био пун месец”, одговорио је Антон преко воље. „Само пази, не причај много о томе.”

Анка се осмехнула.

„Нико те није вукао за језик, Тошка”, рекла је. „Хоћеш ли јагоде?”

Антон је махинално смакао јагоде са прљавог длана и стрпао их у уста. Не волим торокала, помислио је. Не подносим торокала. АИи, наједном је пронашао аргумент.

„Тебе ће такође једном носити на рукама. И, хоће ли ти бити пријатно, ако о томе почну да брбљају?”

„Одакле ти само идеја да ћу избрбљати?” расејано га је упитала Анка. „Не подносим торокала.”