Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 6

„Промаљио сам”, рекао је гласно. Кренуо је стазом ногама које се нису савијале. Пашка је обрисао црвеним смотуљком лице, затресао га, раширио и почео да повезује главу. Анка се сагла и дигла свој самострел. Ако ме том стварчицом лупне по глави, помислио је Антон, рећи ћу јој хвала. Али, Анка га није чак ни погледала.

Окренула се Пашки и упитала га:

„Идемо?”

„Одмах”, рекао је Пашка.

Погледао је Антона и ћутке лупио самога себе савијеним прстом по челу.

„А ти си се већ преплашио”, рекао је Антон.

Пашка се још једном лупио прстом по челу и кренуо за Анком. Антон је ишао за њима и трудио се да потисне сумње у себи.

А љта сам ја то у ствари и урадио, потиљтено је мислио. Заљто су се само надули! Но, Паљку разумем, преплаљио се. Само се јољ не зна ко се виље преплаљио — Виљем— тата или Тел-син. Ах, љта је онда са Анком? Према свему, преплаљила се за Паљку. А шта је па требало да радим? Ето, вучем се за њима, као непотребни рођак. Најбоље ће бити да одем. Сада ћу скренути улево, тамо је једна мочвара. Можда ћу још и сову успети да уловим. Али, он није успорио чак ни корак. То је значи заувек, помислио је. Читао је да се то често дешава.

На забачени пут стигли су чак и раније него што су мислили. Сунце је већ стајало високо, било је ужасно вруће. За оковратником су боцкале јелове иглице. Пут је био од бетона састављен од два низа сиво-зарђалих, испуцаних бетонских плоча. Кроз пукотине међу спојевима пробијала се густа, сува трава. По ивици пута растао је густ, прашњав коров. Над путем су брундали бумбари, и један је безобразно лупио Антона право у чело. Било је тихо и спарно.

„Погледајте”, рекао је Пашка.

Над средином пута, на зарђалој жици, затегнутој попреко, висила је округла метална плоча, прекривена испуцалом бојом. Судећи по свему, на диску је био приказан жути правоугаоник на црвеној позадини.

„Шта је то?” упитала је без неког-посебног интересовања Анка.

„Аутомобилски знак”, рекао је Пашка. „Улаз забрањен.”

„Цигла”, објаснио је Антон.

„А шта она значи?” упитала је Анка.

„Значи да тамо не сме да се иде”, рекао је Пашка.

„А шта ће онда овде пут?”

Пашка је слегао раменима.

„То је јако стари пут”, рекао је.

„Анизотропан пут”, изјавио је Антон. Анка му је била окренута Иеђима. „Кретање само у једном правцу.”

„Мудри су били наши преци”, замишљено је рекао Пашка. „Возиш се тако једно две стотине километара, и наједном — ето ти на! — ‘цигла’. Нити можеш даље да идеш, нити имаш кога да приупиташ.”