Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 5

„Шипак”, успротивио се Антон. „Као прво, све време жваћем кору белог дрвета, а као друго, две предивне варварке су већ превиле моје ране.”

Папрат је почела да се помиче, и Анка је изашла на стазу. На образу јој се видела огреботина, колена су јој била измазана земљом и лишћем.

„Време је да га бацимо у блато”, рекла је. „Када се непријатељ не предаје, њега треба уништити.”

Пашка је спустио руке.

„Све у свему, не придржаваш се правила игре”, рекао је Антону. „Код тебе стално испада да је Хекса добар човек.”

„А много ми па ти знаш”, рекао је Антон и такође изашао на стазу. „Сајва се не шали, прљави најамниче.”

Анка је вратила Пашки карабин.

„А шта, јер ви увек тако пуцате један у другога?” упитала је са завишћу.

„Него шта!” зачудио се Пашка. „А шта је, је л’ би можда требало да вичемо: ‘Пу! — пу!’ — шта ли? У игри је неопходан елеменат ризика.”

Антон је немарно рекао:

„Ми се на пример често играмо Виљема Тела.”

„Наизменично”, прихватио је Пашка. „Данас ја стојим са јабуком на глави, а сутрадан он.”

Анка их је погледала.

„Тако значи?” рекла је лагано. „Било би интересантно видети то.”

„Са задовољством бисмо ти показали” саркастично је рекао Антон, „али немамо јабуку.”

Пашка се смејуљио. Тада му је Анка смакла са главе повез и брзо смотавши га направила од њега лопту.

„Јабука — то је условност”, рекла је. „Ево одличне мете да се играмо Виљема Тела.”

Антон је узео црвени смотуљак и пажљиво га прегледао. Погледао је Анку — очи су јој биле као уски прорези, а Пашка се забављао — било му је весело. Антон му је пружио смотуљак.

„На тридесет корачаји нећу промашити карту”, рекао је мирним гласом, „разуме се, из добро ми познатог пиштоља.”

„Одиста?” рекла је Анка и обратила се Пашки: „А ти, драги мој, да ли ћеш ти погодити карту на тридесет корачаји?” Пашка је намештао смотуљак на глави.

„Једном ћемо покушати”, рекао је, кезећи зубе. „Својевремено нисам лоше пуцао.”

Антон се окренуо и кренуо стазом, гласно одбројавајући кораке:

„Петнаест… шеснаест… седамнаест…”

Пашка је нешто рекао — Антон га није чуо, и Анка се гласно насмејала. Некако чак превише гласно.

„Тридесет”, рекао је и окренуо се.

Са тридесет корачаји раздаљине Пашка је изгледао сасвим мали. Црвени троугао смотуљка на глави изгледао је као капа дворске луде. Пашка се смејуљио. Он се још играо. Антон се сагао и почео лагано да затеже тетиву.

„Нека си благословен, оче мој Виљеме!” повикао је Пашка. „И захваљујем ти се за све, ма шта да се десило.”

Антон је ставио стрелу и исправио се. Пашка и Анка су га посматрали. Стајали су близу једно другога. Стаза је личила на таман, влажан ходник међу високим, зеленим зидовима. Антон је дигао свој самострел. Борбено оружје маршала Тоца постало је некако необично тешко. Руке ми дрхте, помислио је Антон. То је већ лоше. И непотребно. Сетио се како су зими Пашка и он читав један сат бацали грудве у металну шишарку на стубу ограде. Бацали су их са двадесет корачаји раздаљине, са петнаест и са десет — никако нису могли да је погоде. А после, када им је све то већ дојадило и када су се спремали да крену, Пашка је немарно, не гледајући, бацио последњу грудву и погодио. Антон је свом снагом забио кундак у згиб рамена. Анка стоји сувише близу, помислио је. Хтео је да јој повиче да се удаљи, али је схватио да би то било глупо. Више. Још мало… Још… Наједном је постао уверен да ће се стрела, тешка једну фунту, чак ако им окрене и леђа, забити тачно у Пашкину преконосицу, између веселих, зелених очију. Отворио је очи и погледао Паљку. Паљка се виље није смејуљио. Анка је лагано-лагано дизала руке са раљиреним прстима и лице јој је постало напето и некако превиље одрасло. Тада је Антон дигао самострел јољ виље и повукао ороз. Није видео где је стрела отиљла.