Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 2

„Има пуно тога што још ниси видео.”

Анка је окренула леђа, дигла самострел и опалила у бор удаљен од њих једно двадесетак корачаји. Кора је почела да се осипа.

„Није лоше”, рекао је Пашка и тог истог часа опалио из карабина. Нишанио је у Анкину стрелу, али је промашио. „Нисам зауставио дисање”, објаснио је.

„А да си га зауставио?” упитао је Антон. Гледао је Анку.

Анка је јаким покретом повукла полугу тетиве. Мишиће је имала изузетно развијене. Антон је са задовољством посматрао како се под препланулом кожом померила чврста кугла бицепса.

Пажљиво је нанишанила и опалила још једном. Друга стрела се са треском забила у дебло нешто мало испод прве.

„Бадава то радимо”, рекла је Анка, спуштајући свој самострел.

„Шта?” упитао је Антон.

„Дрвеће уништавамо, ето шта је. Један клиња је јуче пуцао у дрво из лука, а, ја сам га натерала да зубима ишчупа стрелу.”

„Пашка”, рекао је Антон, „могао би да отрчиш, зуби су ти одлични.”

„А зуби су ми на раздељак”, одговорио је Пашка.

„Нека буде”, рекла је Анка. „Хајде да нешто радимо.”

„Не вере ми се нешто по тим урвинама”, рекао је Антон.

„Ни мени. Идемо право.”

„Где то?” упитао је Пашка.

„Где нас очи воде.”

„Но?” рекао је Антон.

„Значи, у сајву”, рекао је Пашка. „Тошка, хајдемо на Заборављени Булевар. Сећаш ли се?”

„Како да не!”

„Знаш, Ањечка…” почео је Пашка.

„Ја ти нисам никаква тамо Ањечка”, реско му је одговорила Анка. Није подносила да јој се обраћају другачије него са Анка.

Антон је то добро запамтио. Брзо је рекао:

„Заборављени Булевар. По њему се нико више не вози. Нема га ни на мапи. И где води, то се уопште не зна.”

„А јесте ли били тамо?”

„Јесмо. Али нисмо успели да га истражимо.”

„Пут из ниоткуда и у никуда”, издекламовао је Пашка, дошавши себи.

„Одлично!” рекла је Анка. Очи су јој постале налик на црне прорезе. „Идемо. Хоћемо ли стићи до вечери?”

„Шта ти је! До поднева ћемо бити тамо.”

Кренули су нагоре урвином. На рубу урвине Пашка се осврнуо. Доле се налазило плаво језеро са жућкастим плићацима, чамац на песку и велики кругови који су се концентрично ширили на води мирној као уље крај обале — то је вероватно излетела из воде она штука. Пашка је осетио уобичајено неодређено одушевљење, као и увек, када су Тошка и он бежали из интерната и када се пред њима налазио дан потпуне неизвесности на неистраженим местима са јагодама, врелим ливадама без иједног човека, сивим гуштерима, леденом водом и изненадним изворима. И, као и увек, зажелео је да заурла и високо поскочи, и то је тог истог часа и учинио, и Антон га је, смејући се погледао, и он је угледао у Антоновим очима потпуно разумевање. Анка је ставила два прста у уста и вешто зазвиждала, и ушли су у шуму.

Шума је била четинарска и ретка, ноге су клизиле по опалим иглицама. Коси сунчеви зраци падали су између правих стабала, и земља је била сва покривена златним мрљама. Мирисало је на смолу, језеро и јагоде; негде у небу цвркутале су невидљиве птице.

Анка је ишла испред свих, држећи свој самострел под мишком, и повремено се нагињала да узбере крваве, као лаком прекривене јагоде. Антон је ишао за њом са добрим старим оружјем маршала Тоца о рамену. Тоболац са добрим борбеним стрелама лупкао га је по стражњици. Ишао је и бацао поглед на Анкин врат — преплануо, готово црн, са пршљеновима који су се јасно истицали. Понекад се освртао тражећи Пашку, али се Пашка није видео, само се повремено, час десно, час лево видео на сунцу његов црвени повез. Антон је замислио како Пашка нечујно клизи међу јелама са карабином ‘на готовс’; испруживши напред своје грабљиво, мршаво лице са носем који се Ијуштио. Пашка се прикрадао по сајви, а сајва се не шали. Сајва пријатељу може изненада да ти постави питање — и треба јој одмах одговорити, помислио је Антон и повио се, али се пред њим налазила Анка и она је могла да се осврне, испало би глупо.