Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 113

Анка је наједном устала. Пашка се осврнуо и такође устао. Анка је, преставши да дише посматрала, како преко пољане према њима корача Антон — огроман, широких рамена, светлог, непрепланулог лица. Ништа се у њему није променило, увек је био мало натмурен.

Кренула му је у сусрет.

„Анка”, рекао је нежно. „Анка, стари друже…”

Пружио је према њој огромне руке. Оклевајући се пружила ка њему и одмах одскочила. На његовим прстима… Али, то није била крв — то је једноставно, био само сок од јагода.