Читать «Тахмасиб» онлайн - страница 5

Дауге је одлично замислио тај разговор Марије Јурковске с петнаестогодишњим дечацима и девојчицама из рејонске школе. Како да то схватиш, помислио је. Како можеш да схватиш, мислио је он, како недељама и месецима удараш главом о зид, исписујеш гомиле папира и десетине километара прелазиш по кабинету или пустињи и стално ти се при томе чини да решења нема, и да си ти обичан глупи црв, и ти чак више не верујеш да то мора тако, а онда наступа онај диван тренутак кад на крају откриваш капијицу у зиду, и још један зид остаје за тобом, и ти си поново бог, и васиона ти је поново на длану. Уосталом, то чак не мора ни да се схвати.

То треба осетити. Рекао је:

„Они такође хоће да проживе свој живот онако како то желе. А ви хоћете две различите ствари.“

Реско му се успротивила:

„А шта ако сам у праву ја?“

„Не“, рече Дауге. „У праву су они. Они не поставијају питање «зашто»?“

„А можда они једноставно нису у стању да широко мисле?“

Дауге се осмехну. Шта ти знаш о ширини мисии, помисли он.

„Ти пијеш хладну воду кад је врућина“, рече он стрпљиво, „и не питаш «зашто».

Једноставно пијеш, и осећаш се добро…“

Прекинула га је:

„Да, мени је добро. И дајте ми да пијем моју хладну воду, а они нека пију своју!“

„Нека“, мирно се сложи Дауге. Он са чуђењем и радошћу осети да његова неподношљива туга лагано нестаје. „Ми и нисмо говорили о томе. Тебе интересује ко је у праву. Добро. Човек — он више није животиња. Природа му је дала разум.

А разум неизбежно мора да се развија. А ти гасиш, уништаваш у себи разум.

Намерно га уништаваш. Ти си томе посветиила цео свој живот. А постоји још много људи на Планети који уништавају свој разум. Они се зову малограђани.“

„Хвала.“

„Нисам хтео да те увредим“, рече Дауге. „Али, мени се учинило да ти хоћеш да вређаш нас. Ширина погледа… Какву ви можете имати ширину погледа?“

Испила је до краја своју чашу.

„Ти данас лепо говориш“, приметила је злобно се смешкајући. „Све тако дивно објашњаваш. Буди онда добар, па ми, молим те, објасни још једну ствар. Цео живот си радио. Цео живот си развијао свој разум, прелетао си преко обичних земаљских задовољстава.“

„Никад нисам прескакао преко обичних овоземаљских задовољстава“, рече Дауге.

„Ја сам чак био и дангуба.“

„Нећемо се свађати“, рече она. „По моме мишљењу, прелетао си. А ја сам целог живота уништавала свој разум. Ја сам се целог живота бавила тиме што сам гајила своје инстинкте. А ко је од нас сада срећнији?“

„Разуме се, ја“, рече Дауге. Она га весело погледа и насмеја се.

„Не“, рече. „Ја. У најгорем случају — обоје смо несрећни. Неталентована кукавица — тако ме, уколико се не варам, зове Волођа? — или трудољубиви мрав — крај је исти: старост, усамљеност, празнина. Ја ништа нисам добила, а ти си све изгубио. У чему је разлика?“

„Питај Гришу Бикова“, мирно рече Дауге.

„О, они!“ она са ниподаштавањем одмахну руком. „Знам шта ће они рећи. Не, мене интересује шта ћеш рећи ти! И не сада, када су напољу сунце и људи, већ ноћу, кад дође несаница и кад су око тебе само твоји вражји талмуди, и непотребно камење с непотребних планета, и телефон који ћути, и више ништа: напред нема ништа…“