Читать «Тахмасиб» онлайн

Докотрља се огромни црвено-бели аутобус. Путнике позваше да поседају.“ Но, па, идите“, рече Дауге.

Биков прогунђа: „Имамо времена. Док сви поседају…“

Испод ока погледао је како се путници један за другим, без журбе пењу у аутобус. Било их је стотинак.

„То ће потрајати најмање петнаест минута“, достојанствено примети Гриша.

Биков га строго погледа:

„Закопчај кошуљу.“

„Али, тата, врућина је“, рече Гриша.

„Закопчај кошуљу“, понови Биков. „Не иди раздрљен.“

„Не угледај се на мене“, додаде Јурковски. „Ја могу, али ти — још не.“

Дауге га погледа и обори очи. Није хтео да посматра Јурковског — његово самоуверено, млохаво лице, са гадљиво опуштеном доњом усном, тешку ташну са монограмом и раскошно одело од порозне стереосинтетике. Боље је ипак било гледати у високо, прозрачно небо, без иједног јединог облачка, чак и без птица — над аеродромом су их растеривали ултразвучним сиренама.

Биков млађи је под будним оком Бикова старијег закопчавао оковратник. Јурковски чезнутљиво рече:

„У стратоплану ћу затражити флашу минералне воде…“ Биков старији подозриво упита:

„Јетра?“

„Зашто баш мора да буде јетра?“ одговори Јурковски. „Једноставно ми је врућина.

И време је да већ једном заувек схватиш да минерална вода при нападу јетре не помаже.“

„Да ли си барем узео своје пилуле?“ упита Биков.

„Шта си се прикачио за њега?“ рече Дауге.

Сви га погледаше. Дауге спусти поглед и рече кроз зубе:

„Молим те, Владимире, пази да не заборавиш — писмо треба предати Арнаутову чим стигнете на Сирт.“

„Ако је Арнаутов на Марсу“, рече Јурковски.

„Разуме се. Ја те само молим да не заборавиш.“

„Подсетићу га“, обећа Биков.

Заћутали су. Људи је испред аутобуса већ било мање.

„Знате шта, идите ви, време је“, рече Дауге.

„Да, време је да кренемо“, уздахну Биков. Пришао је Даугеу и загрлио га. „Не тугуј, Јоаничу“, рече тихо. „До вђења. Не тугуј.“

Чврсто је стезао Даугеа дугачким, кошчатим прстима. Дауге га лако одгурну.

„Желим вам добру плазму“, промрмља.

Стегао је руку Јурковском. Јурковски затрепта; нешто је хтео да каже, али само облизну усне. Нагао се, подигао са траве своју прекрасну ташну, почео да је врти у рукама и поново је спустио на траву. Дауге га није гледао.

Јурковски поново подиже своју ташну.

„Не клони духом, Григорије“, рече патетичним гласом.

„Потрудићу се“, суво одговори Дауге.

Са стране, Биков је давао последња упутства сину. „Док сам на путу, буди стално са мамом. И никаквих, тамо, подводних забава.“

„Добро, тата.“

„Никаквих рекорда.“

„Добро, тата, не брини.“

„Мање мисли на девојке, више на маму.“

„Добро, тата.“

Дауге тихо рече:

„Ја идем.“

Окренуо се и пошао према згради аеродрома. Јурковски га је гледао како се удаљава. Дауге је био мали, погурен, јако стар.