Читать «Тахмасиб» онлайн - страница 6

„Да, дешава се“, рече Дауге. „То се свима дешава.“

Наједном је све то замислио — и телефон који ћути, и оно ништа испред себе — али не и талмуде и камење већ флашице са водицама за козметику, мртав бљесак златног накита и неумољиво огледало. Ја сам свиња, помисли оптужујући самога себе.

Самоуверена и равнодушна свиња. А њој је потребна помоћ!

„Да ли ћеш ми дозволити да данас дођем к теби?“ упита је.

„Не.“ Устала је. „Данас имам госте.“

Дауге одгурну чашу, коју није ни дотакао, и такође устаде. Узела га је под руку и изишли су у хол. Он се трудио да не храмље.

„Куда ћеш сад?“ упита је.

Зауставила се пред огледалом и поправила фризуру, на којој уопште није имало шта да се поправља.

„Куда?“ поновила је питање. „Некуда. Јер ја још немам педесет и за сада мој свет још увек припада мени.“

Спустили су се низ степенице на трг обасјан сунцем.

„Могао бих да те одвезем…“ рече Дауге.

„Хвала, имам своја кола.“

Без журбе је ставио шлем на главу, проверио да му случајно однекуд не дува у уши, и закопчао мантил.

„До виђења, стари“, рекла је она.

„До виђења“, рекао је он, нежно се смешкајући. „Извини ако сам био суров… Ти си ми данас много помогла…“

Она га погледа ништа не схватајући, слеже раменима и пође ка својим колима.

Дауге је посматрао како корача њишући се у куковима, задивљујуће витка, горда и јадна. Имала је диван ход, и још је била згодна, чак јако згодна. За њом су се освртали. Дауге помисли са сетном злобом: Ето. То је цео њен живот. Завити тело у скупе и лепе хаљине и привлачити погледе. Много има таквих, и жилави су.

Гриша Биков је седео у колима, налакћен на волан, и читао дебелу књигу. Радио је био укључен и дугме је било окренуто до краја. Гриша је волео јаке звуке.

Дауге је ушао у кола, искључио радио и извесно време седео ћутке. Гриша је оставио књигу и упалио мотор. Дауге је рекао гледајући испред себе:

„Живот даје човеку, имењаче, три радости. Пријатеља, љубав и рад. Свака од тих радости одвојено — не вреди много. Али, како се оне ретко налазе заједно!“

„Без љубави се, разуме се, може“, замишљено је рекао Гриша.

Дауге га брзо погледа.

„Да, може се“, сложио се. „Али то само значи да ће човек имати једну радост мање, а њих је свега три.“

Гриша оћута. Чинило му се да је непоштено да ступа у спор који је безнадежан за противника.

„У институт“, рекао је Дауге. „И потруди се да стигнемо до један. Да не закаснимо.“

„Не, брзо ћу.“

Кола су изашла на пут.

„Чика-Гриша, да вам не дува?“ упита Гриша Биков. Дауге шмркну и рече:

„Да, брате. Да затворимо прозоре…“

МИРЗА-ЧАРЛЕ: РУСКИ МОМАК

Дежурна за превоз путника је сажаљевала Јуру Бородина. Ничим није могла да му помогне. Редовна путничка линија са системом Сатурна није постојала. Није постојала чак ни редовна теретна линија. Теретњаци-аутомати су летели свега два три пута годишње, а бродови са посадом — још ређе. Дежурна је два пута постављала питање електронском диспечеру, прелистала је неки дебели приручник, неколико пута телефонирала некоме, али све је било узалуд.