Читать «Тахмасиб» онлайн - страница 7

Јура је вероватно изгледао веома несрећно, јер му она на крају сажаљиво рече:

„Не треба очајавати, голубићу. То је веома далека планета. И шта ћете уопште тако далеко?“

„Заостао сам од своје групе“, изгубљено одговори Јура. „Најлепше вам хвала.

Идем. Можда још негде…“

Окренуо се и пошао ка излазу опустивши главу, посматрајући излизани пластични под под својим ногама.

„Станите, голубићу“, викну му дежурна. Јура се, одмах окрете и пође натраг.

„Знате, голубићу“, рече дежурна неодлучно, „понекад постоје и специјални летови.“

„Одиста?“ с надом упита Јура.

„Да, али о њима се у управи не зна.“

„А да ли могу да ме поведу на тај специјални лет?“

„Не знам, голубићу. Ја чак не знам ни где можете да сазнате за такав специјални лет. Можда код начелника ракетодрома?“ Упитно га је погледала.

„Код начелника ме сигурно неће пустити“, тужно је рекао Јура.

„А ви покушајте.“

„Хвала“, рече Јура. „До виђења. Покушаћу.“

Изишао је из управе транспорта и осврнуо се око себе.

Са десне стране, над зеленим крошњама дрвећа, у беличасто, врело небо дизала се зграда хотела. Са леве стране на сунцу је блештала огромна стаклена купола. Ту куполу Јура је видео још са аеродрома. Са аеродрома се видела само та купола и златна игла хотела. Јура је, наравно, упитао шта је то, и кратко су му одговорили: „СЕУК.“ А шта је то СЕУК, није знао.

Тачно поред зграде управе пролазио је широки пут посут крупним црвенкастим песком. На песку су се видели трагови многих ногу и аутомобилских гума. Са обе стране пута су се налазили бетонски јаркови, крај којих су цветали багреми. На двадесетак корачаја од улаза у управу, у сенци багрема, налазио се мали, квадратни бели атомокар. Над блиставим стаклом ветробрана видели су се плави шлемови са белим натписом: INTERNATIONAL POLICE. MIRZA-CHARLE.^[1]

Минут-два Јура је стајао неодлучно. Испрва на путу није било никога. А онда се однекуд са десне стране широко корачајући појавио неки препланули човек у белом оделу. Кад је дошао до Јуре, зауставио се, скинуо са главе огромну беретку и почео да маше њом испред лица. Јура га је знатижељно погледао.

„Фруће!“ рече човек у белом оделу. „А како ти?“ Говорио је са јаким страним акцентом.

„Баш врућина“, сложи се Јура.

Човек у белом оделу навуче беретку на косу избледелу од сунца и извуче из џепа пљоснату стаклену чутурицу.

„Гуц-немо?“ рече раширивши уста од увета до увета.

Јура одмахну главом.

„Не пијем“, рече.

„Такоће ја не пијам“, објави човек у белом оделу и врати чутурицу у џеп. „Али увек има уиски, ако хоће пити.“

Јура поче да се смеје. Човек му се допадао.

„Фрућина“, још једном рече човек у белом оделу. „То наша несрећа. Мећунаротни ракетотром на Гренланту — и ја тамо смрзавам. Мећунаротни ракетотром у Мисра— Шарле — ја мокар од зној. А?“

„Ужасна врућина“, рече Јура.

„А где летимо?“ упита човек у белом оделу.

„Треба да стигнем на Сатурн.“

„Охо!“ рече човек. „Тако млат, а фећ на Сатурн! Значи — ми ћемо сретати и сретати!“