Читать «Тахмасиб» онлайн - страница 3

Гриша се нелагодно осврну. Дебели странац их је посматрао. Дауге је говорио тихо, али се Гриши чинило да их чује цео хол.

„Зашто сам остао сам? Због чега? Зашто су баш мене… зашто баш ја морам да будем сам? Јер, ја нисам најстарији, имењаче. Михаило је старији, а и твој отац такође…“

„Чика Миша је такође кренуо на последњи лет“, збуњено напомену Гриша.

„Да“, сложио се Дауге. „Наш Миша је остарео… Но, одемо, попићемо нешто.“

Ушли су у бар. У бару није било никога, само је за столом крај прозора седела једна лепа жена. Седела је над празном чашом наслонивши подбрадак на испреплетене прсте и кроз прозор гледала на бетонску писту аеродрома.

Дауге се одједном заустави и тешко наслони на најближи сточић. Није је видео двадесет година, али је одмах препознао. Грло му се осушило и стегло.

„Шта вам је, чика-Гриша?“ узнемирено га упита Биков млађи.

Дауге се исправи.

„Ово је моја жена“, мирно рече. „Идемо.“

Каква сад још жена, са страхом помисли Гриша.

„Можда ће бити боље да вас причекам у колима“, упита.

„Глупости, глупости“, рече Дауге. „Да јој приђемо.“

Приђоше сточићу крај прозора.

„Здраво, Маша“, рече Дауге.

Жена подиже главу. Очи јој се раширише. Лагано се завали на наслон столице.

„Ти… ниси одлетео?“ рече она.

„Нисам.“

„Поћи ћеш касније?“

„Не. Остајем овде.“

Наставила је да га посматра широко отворених очију. Трепавице су јој биле јако нашминкане. Под очима се видела мрежа борица. А кожа на њеном, некада глатком, врату била је опуштена.

„Шта то значи — остајеш?“ неповерљиво га упита. Он се ухвати за наслон столице.

„Можемо ли да седнемо?“ упита. „Ово је Гриша Биков. Син Бикова.“

Тада се она насмеши Гриши оним навикнутим, обећавајућим, заносним осмехом, који је Дауге толико мрзео.

„Драго ми је“, рече. „Седите, момци.“

Гриша и Дауге седоше.

„Ја сам Марија Сергејевна“, рече она разгледајући Гришу. „Ја сам сестра Владимлра Сергејевича Јурковског.“

Гриша спусти очи и наклони се.

„Познајем вашег оца“, наставила је. Престала је да се смешка. „Ја сам му обавезна за много шта, Григорије… Алексејевичу…“

Гриша је ћутао. Осећао се нелагодно. Ништа није схватао. Дауге рече напрегнутим гласом:

„Шта ћеш да пијеш, Маша?“

„Џејм“, одговори она, осмехујући се својим заносним осмејком.

„То је сигурно јако?“ упита Дауге. „Уосталом, свеједно. Гриша, молим те, донеси два џејма.“

Посматрао је. Гледао је њене глатке, поцрнеле руке, разголићена, такође поцрнела рамена, лаку, светлу хаљину са једва нешто дубљим изрезом него што је волео. Она се одлично сачувала за своје године, а коса јој је била иста као и некада — бронзане боје, без иједне седе длаке; тешка, дуга, била је уплетена у кику и завијена у пунђу какву више нико не носи. Насмешио се, лагано откопчао мантил и скинуо топли шлем са главе.

Њено лице се тргло кад је угледала његову голу главу са ретком седом косом крај ушију. Он се на то поново насмешио.

„Но, као што видиш, сусрели смо се“, рекао је. „А шта ћеш ти овде? Чекаш некога?“

„Не“, одговори она. „Никога не чекам.“ Погледала је кроз прозор, и он је наједном схватио. „Испраћала си“, тихо је рекао.