Читать «Тахмасиб» онлайн - страница 2

„До виђења, чика-Волођа“, рече Гриша.

„До виђења, мали“, рече Јурковски. Гледао је како се Дауге удаљава. „Посећуј га. Једноставно сврати код њега на чај — и ништа више. Он те воли.“

Гриша климну главом. Јурковски му подметну образ, потапша га по рамену и са Биковом крете ка аутобусу. Тешко се попео уз степенице, сео на фотељу поред Бикова и рекао:

„Било би добро кад би лет одложили. Биков га запрепашћено погледа.“

„Који лет? Наш?“

„Да, наш. Даугеу би било лакше. Или да барем и нас лекари прогласе за неспособне.“

Биков засопта, али оћута. Кад аутобус крете, Јурковски проговори:

„Чак није хтео ни да ме загрли. Добро је и урадио. Без њега немамо због чега да летимо. То није лепо. Ни поштено.“

„Престани“, рече Биков.

Дауге се пео уз гранитне степенице аеродрома и осврнуо за собом. Црвена мрља аутобуса је већ нестајала на ивици хоризонта, где су се у ружичастој измаглици виделе коничне силуете летелица за вертикално узлетање. Гриша упита:

„Куд да вас одвезем, чика-Гриша? У институт?“

„Може и у институт“, одговори Дауге.

Никуд ми се не иде, помисли он. Баш никуд. Како ми је тешко… Никада нисам могао ни да помислим да ће ми бити тако тешко. Јер, није се десило ништа ново или неочекивано. Све је одавно познато и прорачунато. На време је све преживљено, јер ко хоће да изгледа као слабић? Једном речју — све је праведно и поштено. Педесет и две године му је. Четири пута озрачен. Истрошено срце. Лоши живци. Па чак ни крв није његова. Због тога га никад не узимају, увек га проглашавају за неспособног. А Волођу Јурковског узимају. А теби, кажу, Григорије Јоаничу, довољно је и то што једеш оно што ти дају, и што спаваш тамо где те положе да спаваш. Време је кажу, Григорије Јоаничу, да учис млађе. А чему да их учим? Дауге испод ока погледа Гришу. Како је само здрав и јак! Да их учим смелости? Или можда здрављу? А ништа друго, у суштини, није ни потребно. Тако, сад остајеш сам. Са још стотинак чланака, који су већ застарели. И неколико књига, које брзо старе. Ту је и слава, која стари брже од свега.

Окренуо се и ушао у бучни, прохладни хол. Гриша Биков је корачао крај њега.

Кошуља му је била раскопчана. У холу се чуо жамор и шуштање новина. На великом екрану, који је заузимао пола зида, приказиван је некакав филм: неколико људи је, заваљено у фотеље, посматрало филм, држећи крај ушију кутијице фонодемонстратора. Дебели странац источњачког типа мувао се крај бифеа-аутомата.

Крај улаза у бар Дауге се наједном заустави.

„Да свратимо и попијемо нешто, имењаче“, рече. Гриша га погледа зачуђено и са жаљењем.

„Зашто, чика-Гриша?“ упита. „Зашто? Не треба.“

„Мислиш да не треба?“ замишљено упита Дауге.

„Разуме се да не треба. Ничему не води, часна реч.“ Дауге га погледа искрвивши главу.

„Да можда не замишљаш“, љутито рече, „да сам се опустио због тога што нисам пошао са њима? Па шта, зар не могу да живим и без тих тајанствених бездана и простора? Извини, голубићу! Баш ме брига за сва та пространства! Али, ево шта: остао сам сам… Разумеш? Сам! Први пут у животу «сам»!“