Читать «Град и звезде» онлайн - страница 2

Алвин се осврнуо да види да ли су му сви другови још на броју. Алистра је ишла одмах иза њега, носећи куглу хладне, али стално распламсале светлости која је обзнанила толико ужаса и толико лепоте од часа када су започели пустоловину. Бледо бело зрачење преплављивало је узак ходник и одблескивало се са сјајних зидова; док им енергија буде трајала, моћи ће да виде куда иду и да уоче присуство сваке видљиве опасности. Али, Алвин је одвећ добро знао, највеће опасности у овим пећинама уопште нису биле видљиве.

Повијајући се под тежином пројектора, иза Алистре су корачали Нарилиан и Флоранус. Алвин се на час упитао због чега су сви пројектори тако тешки, будући да би било сасвим једноставно инсталирати им неутрализаторе силе теже. Увек би му овакве ствари долазиле на ум, чак и у јеку најбезбедније пустоловине. Када би му нека таква мисао прострујала свешћу, имао је утисак да је здање саме стварности устрептало за трен, и да му се иза подручја чула у магновењу указао призор неког другог, потпуно различитог света…

Ходник се завршавао голим зидом. Да ли их је то стрела поново изневерила? Не — јер, још док су се приближвали, стена је почела да се дроби у прашину. Кроз зид се пробило метално ротирајуће копље које се брзо ширило у џиновско сврдло. Алвин је са пријатељима одступио уназад, чекајући да се машина пробије у пећину. Уз заглушујуће трење метала о камен — које је сигурно одјекивало по свим удубљењима Планине, будећи сав њен демонски пород — бушилица је прошла кроз зид и зауставила се поред њих. Масивна врата су се отворила и појавио се Калистрон, довикујући им да пожуре. („Зашто Калистрон? упитао се Алвин. Шта ће он овде?“).

Тренутак касније, већ су били безбедни, а машина се затетурала напред, кренувши на пут у дубину земље.

Пустоловина се завршила. Ускоро ће, као и увек досад, бити код куће, а сва чудеса, ужаси и узбуђења остаће иза њих. Били су уморни и задовљни.

Алвин је закључио по нагнутости пода да се бушилица спушта у земљу. Калистрон јамачно зна шта ради и ово је несумњиво пут који води кући. Па ипак, изгледало је помало необично…

„Калистроне“, рече он изненада, „зашто не пођемо на горе? Нико не зна како стварно изгледа Кристална Планина. Било би дивно избити негде на њеним обронцима и угледати небо заједно са читавим околним пределом. Довољно смо већ дуго под земљом.“

Још док је говорио ове речи, осетио је на неки начин да оне нису на месту. Алистри се отео пригушени крик, унутрашњост бушилице се заталасала попут призора виђеног кроз воду, а са друге стране металних зидова који су га окруживали Алвин још једном ухвати трептај оне друге стварности. Два света су се сукобила, при чему је час један, а час други односио превагу. Онда је, изненада, све било готово. Осетио је извесно расцепљивање и кидање — и сан се окончао.

Алвин се опет обрео у Диаспару, у својој добро познатој соби, лебдећи стопу или две изнад пода, док га је гравитационо поље штитило од грубог додира са сировом материјом.

Поново је био он. Ово је била стварност — и он је тачно знао шта ће се сада догодити.