Читать «Град и звезде» онлайн - страница 6

„Потпуно брисање“, издао је наређење машини. Плаветнило мора се расточило; планине су се разишле попут магле, све док није преостао само го зид. Нестало их је, као да их никада није ни било — као да су ишчезли у лимб који је прогутао сва Земљина мора и планине пре много времена. Алвин је био рођен.

Светлост је поново преплавила собу и сјајни правоугаоник на који је Алвин пројектовао своје снове стопио се с околином и постао део зидова. Али, јесу ли то доиста били зидови? Некоме ко никада раније није видео овакво место, соба би изгледала крајње необично. Била је сасвим без облика и потпуно лишена намештаја, што је стварало утисак да Алвин стоји у средишту неке кугле.

Никаква видљива линија није раздвајала зидове од пода или таванице. Није постојало ништа на шта би се усредсредио поглед; простор у коме се налазио Алвин могао је имати десет стопа или десет миља у пречнику, ако је бар судити према утисцима чула вида. Било је тешко одолети искушењу да се не закорачи напред, испружених руку, како би се утврдиле физичке границе овог необичног места.

Па ипак, овакве просторије представљале су 'дом' већине припрадника људске расе у претежном делу историје. Алвин је једино требало да уоквири одговарајућу мисао, и зидови би се претворили у прозоре отворене ка било ком делу града који би он изабрао. Нова жеља, и машина, коју он никада није видео, испунила би собу пројекцијама слика ма ког комада намештаја који би му био потребан. Тек је неколико људи у протеклих милијарду година било обузето размишљањем да ли је овај намештај 'стваран' или не. У сваком случају, он није био ништа мање стваран од оне друге обмане, чврсте материје, а када би престала потреба за њим, он се сасвим лако враћао у утварни свет градске Банке Сећања. Као ни све остало у Диаспару, ни намештај се није могао похабати — нити променити, сем у случају да његови ускладиштени обрасци буду избрисани хотимичним чином воље.

Алвин је управо делимично преуредио своју собу, када му се у ушима огласио отегнут звук сличан звоњави. Ментално је уобличио пријемни сигнал и зид на коме је малопре сликао поново се разлучио. Као што је и очекивао, појавили су се његови родитељи, а одмах иза њих стајао је Јесерак. Присуство његовог старатеља значило је да није посреди обично породично окупљање

али он је то већ раније знао.

Опсена је била савршена и нимало се није изгубила када је Еристон проговорио. Алвин је потпуно био свестан чињенице да се Еристон, Етанија и Јесерак, у ствари, налазе миљама далеко, будући да су конструктори града освојили простор у исто тако потпуној мери као што су потчинили време. Алвин чак није био сигуран где му родитељи живе, међу безбројним кулама и преплетеним лавиринтима Диаспара, пошто су се обоје преселили од када је последњи пут физички био у њиховом присуству.

„Алвине“, поче Еристон, „управо је протекло двадесет година од када смо те твоја мајка и ја први пут видели. Ти знаш шта то значи. Наш надзор над тобом сада се окончао и ти си потпуно слободан да радиш шта ти је воља.“