Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 9

«На крају крајева, необично се не збива само у нашем хотелу», рече ди Барнстокр. «Довољно је да вас подсетим, на пример, на чувене неидентификоване летеће објекте.»

чедо с треском одмаче столицу, устаде и, настављајући да хруска јабуком, крену према излазу. ђаво ће га знати зашто! Намах се причињавала у тој виткој, лепо грађеној фигури млада, прекрасна девојка. Али требало је укротити душу и девојка је ишчезавала, а уместо ње на најбезочнији начин појављивао се аљкав, дрзак шипарац — од оних који излежу буве на плажама и лочу наркотике у јавним клозетима. Једнако сам размишљао кога бих да упитам да ли је то дечак, до ђавола, или девојчица, док је ди Барнстокр настављао да ромори: «…ђордана Бруна, господо, нису узалуд спалили.

У космосу не живимо, несумњиво, само ми. Питање је само каква је густина распоређености ума у Васиони. Према оценама различитих научника, господин Симоне ће ме исправити ако грешим, само у нашој Галаксији може постојати до милион насељених Сунчевих система. Да сам ја математичар, господо, ја бих на основу ових података покушао да утврдим вероватноћу макар тога да је наша Земља предмет нечије научне опсервације…»

Питати ди Барнстокра лично, размишљао сам, није згодно. Уз то он, по мом мишљењу, ни сам не зна. Како би могао да зна? Дете је дете. И свршена посла. Љубазног власника хотела је баш брига.

Кајса је глупа. Питати Симонеа значи преживети још један вал загробног весеља… Уосталом, шта је мени? Шта се мене то тиче? Да ли да узмем још печења?… Кајса је, наравно, глупа; али се у кување разуме…»…Сложићете се», роморио је ди Барнстокр, «са мишљу о томе да туђе очи пажљиво и помно изучавају нашу старицу-планету кроз поноре Космоса — та мисао већ сама по себи заокупља машту…»

«Срачунао сам», рече Симоне. «Ако они умеју да разликују насељене системе од ненасељених и проматрају само насељене, онда ће то бити јединица минус «е» на минус један.»

«Зар је баш тако?» уздржано се пренерази госпођа Мозес, дарујући Симонеа усхићеним осмехом.

Симоне зарза. чак се промешкољи на столици. Очи му се овлажише.

«Колико ће то бити количински?» зажеле да сазна ди Банстокр, пошто сачека да прође овај акустички насртај.

«Приближно две трећине», одговори Симоне бришући очи.

«Али то је веома велика вероватноћа!» ватрено рече ди Барнстокр. «Ја то разумем тако као да смо ми одиста објекат посматрања!»

Тада врата у трпезарији иза мојих леђа затрескаше и зазвечаше, као да су их, упирући свом снагом гурали раменом.

«Према себи!» повика власник. «Према себи, молим вас!»

Освртох се и тог часа се врата широм отворише. На прагу се појави необична прилика. Стамени старији човек са потпуно булдожјим лицем, обучен у нешто што је наличило на смешни средњовековни прслук боје лососа са пешевима до колена. Испод прслука помаљале су се официрске чакшире са златним генералским лампасима. Једну руку је држао иза леђа, а другом је стезао велику металну чашу са дршком.

«Олга!» дрекну он гледајући испред себе мутним очима. «чорбу!»

Настаде тренутна пометња. Госпођа Мозес с некаквом неприличном жустрином полете према сточићу са чорбама, власник се одмаче од бифеа и поче рукама правити покрете који су изражавали његову спремност да га на све могуће начине услужи. Симоне журно гурну кромпир у уста и исколачи очи, да се не би закикотао, а господин Мозес — јер је, несумњиво, то био он — ликујуће подрхтавајући образима, пронесе своју чашу према столу наспрам госпође Мозес и тамо се смести, замало не промашивши седиште.