Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 106
Arkadij Strugacki
Савест ме гризе, у томе је проблем. Никад ми се тако шта није догодило: све сам радио како треба, невин сам пред Богом, законом и људима, а савест ме гризе. Понекад се веома лоше осећам, и желим да нађем неког од њих и да га замолим да ми опросте. Помисао на то да неко од њих можда још лута међу људима камуфлиран, непрепознатљив, та ми помисао не да мира. чак сам ступио у Друштво Адама Адамског, и они су извукли од мене мноштво новца, пре него што сам схватио да је то само трућање и да ми они никада неће помоћи да нађем пријатеље Мозеса и Луарвика…
Да, они нису дошли код нас у прави час. Ми нисмо били спремни да их дочекамо. Ми нисмо спремни за то ни сада. чак и ја, човек који је све то преживео и промислио о томе, кад бих се поново нашао у сличној ситуацији, најпре бих се упитао: говоре ли они истину, не крију ли штогод, не скрива ли се у њиховом доласку некаква неслућена несрећа? Ја сам стар човек, али ја имам, ето, имам унуке…
Кад се осећам лоше, жена седа крај мене и теши ме. Каже ми да чак и да нисам спречавао Мозеса и да су сви они успели да оду, то би ипак довело до велике трагедије, јер би тада гангстери напали хотел и, вероватно, убили све нас који смо остали тамо. Све је то потпуно тачно. Сам сам је научио да тако говори, само је сада она то заборавила, и чини јој се да је то њена властита мисао. Па ипак ми је од њеног тешења мало лакше. Али за кратко време. Само дотле, док се не сетим да ми Симон Симоне све до саме своје смрти ипак није рекао ниједне речи. Он и ја смо се често сретали — и на суђењу Хинкусу, и на телевизији, и на седницама многих комисија, и он ми ипак није рекао ниједне речи. Ниједне речи. Ниједне.
