Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 7
Arkadij Strugacki
четири године без одсуства. И лекари су ми прописали куру путених задовољстава.» Он се поново закикота, али већ смо стигли до трпезарије. Оставивши ме, похита према сточићу где су била поређана предјела. «Следите ме, инспекторе», повика у трку. «Пожурите, иначе ће пријатељи и рођаци Погинулог појести сав кавијар…»
Трпезарија је била велика, имала је пет прозора. У средини се налазио велики овални сто за двадесотак особа; велелепан, поцрнео од времена, бифе је блистао од сребрних пехара, многобројних огледала и разнобојних боца; столњак је био уштиркан, посуде од прекрасног порцулана, прибор за јело сребрни, с фином црном цаклином. Али уза све то овде су владала, очигледно, најдемократскија правила понашања. На сточићу за предјела блистала су предјела — узимај што стигнеш. На другом сточићу, мањем, Кајса је ставила чорбалуке од фајанса са чорбом од поврћа и буљоном — сам бирај, сам сипај. За оне који желе да се окрепе постојала је батерија боца — бренди, ирски џин, пиво и траварица од латица рунолиста, специјалитет куће, како је тврдио Згут.
За столом су већ седели ди Барнстокр и чедо његовог покојног брата. Ди Барнстокр је отмено мешао сребрном кашичицом по тањиру са буљоном и попреко мерио чедо које је, раширивши на столу лактове, са слашћу јело чорбу од поврћа.
У прочељу, господарила је мени непозната дама заносне и необичне лепоте. Имала је или двадесет или четрдесет година, нежна црнопуто-плавичаста рамена, лабудов врат, веома крупне полузатворене очи с дугачким трепавицама, пепељаста, високо подигнута коса, скупоцена дијадема — то је, без сумње, госпођа Мозес, и њој, несумњиво, није место за овим простим заједничким пансионским обедом. Овакве жене сам раније виђао само на фотографијама светских часописа и у раскошним филмовима.
Власник хотела је, обилазећи сто, већ кренуо према мени са послужавником у руци. На послужавнику, у кристалној брушеној чашици, стравично се плавила траварица.
«Ратно крштење!» саопшти власник, приближивши се. «Узмите што пикантнију закуску.»
Послушах га. Узех маслине и кавијар. Затим погледах власника и узех туршију. Потом погледах траварицу и исцедих у кавијар пола лимуна. Сви су ме гИедали. Узех чашицу, испухнух (још неколико мемљивих кабинета и ходника) и сручих траварицу у уста. Стресох се. Сви су ме гледали, зато сам се стресао само у мислима и стрпао у уста половину туршије. Власник се накашља. Симоне се такође накашља. Господа Мозес рече кристалним гласом: «Ох! То је прави мушкарац.» Осмехнух се и гурнух у уста другу половину туршије, горко жалећи што туршија није велика као диња. «Обећава!»
разговетно рече чедо.
«Госпођо Мозес!» рече власник. «Дозволите да вам представим инспектора Глепског.»
Пепељаста кула са зачеља мало се наклони, подигоше се и спустише дивне трепавице.