Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 8

«Господин Глепски!» рече власник. «Госпођа Мозес.»

Поклоних се. Са задовољством бих се пресамитио напола, тако ме је пекло у стомаку, али се она осмехну и мени намах лакну. Скромно се окренувши, заврших са предјелом и кренух по чорбу.

Власник ме је сместио наспрам Барнстокрових, тако да је десно од мене, на жалост превише далеко, била госпођа Мозес, док је лево, на жалост превише близу, био потиштено спадало Симоне, спреман да сваког часа прасне у грозоморан кикот.

Разговор за столом усмеравао је власник хотела. Причали смо о загонетном и непознатом, тачније о томе да се у хотелу у последње време догађају чудне ствари. Мене су, као новајлију, упутили у појединости. Ди Барнстокр је потврдио да су му одиста пре два дана нестале папуче, које су се нашле тек пред вече у соби — музеју. Симоне је, кикоћући се, изјављивао да неко чита његове књиге — махом стручну литературу — и прави на маргинама забелешке — махом потпуно неписмене.

Власник, обамирући од задовољства, причао је о данашњем случају са лулом која се пушила и новинама, и додавао да ноћу неко иде по кући. чуо је то својим ушима и једном је чак видео белу прилику, која се шуњала од улазних вратију преко хола према степеништу. Госпођа Мозес је, нимало се не устежући, драге воље потврдила ове изјаве и додала да је јуче неко провирио кроз њен прозор. Ди Барнстокр је исто тако потврдио да неко иде, али он лично сматра да је то само наша добра Кајса, тако му се у сваком случају учинило. Власник је приметио да је то апсолутно немогуће, а Симон Симоне се хвалисао како ноћу спава као мртав и ништа од свега тога није чуо. Али је већ два пута приметио да су његове скијашке ципеле мокре, као да тобож неко ноћу јури у њима по снегу. Ја, збијајући шалу на свој рачун, испричах о случају са пепељаром и бернардинцем, а чедо промукло изјави — стављајући на знање свим присутнима — да, у крајњем случају, нема ништа нарочито против ових шала, навикло је на ове трикове-огледе, али апсолутно не подноси када се туђини излежавају на његовој, чедовој, постељи. При том је оно тако упирало у мене своје окуларе да се обрадовах што сам допутовао тек данас.

Атмосферу пријатне страве, која је владала за столом, нарушио је господин физичар.

«Долази једном приликом капетан друге класе у непознати град», изјави. «Одседа у хотелу и наређује да позову власника…»

Изненада ућута и осврте се.

«Пардон», рече. «Нисам уверен да се у присуству дама», тада се поклони према госпођи Мозес, «а исто тако… ха-ха… омладине», погледа чедо, «хм-хм…»

«Баш је глупава анегдота», рече чедо с омаловажавањем. «Све је не може бити боље, али нећемо делити попола. Је л» то?»

«Тачно!» узвикну Симоне и прасну у кикот.

«Делити попола?» осмехујући се, упита госпођа Мозес.

«Нећемо делити!» љутито је исправи чедо.

«Ах, нећемо делити?» изненади се госпођа Мозес. «А шта нећемо делити?»

Дете отвори уста, али ди Барнстокр направи неухватљиви покрет и уста запуши велика румена јабука, коју дете одмах слатко загризе.