Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 11

«Потпуно као на Нијагари!» рече кристалним гласићем госпођа Мозес.

«Као на ракетодрому!» опонира му Симоне.

«Дивљачки мотоцикл.»

Кајса на врховима прстију приђе господину Мозесу и стави испред њега боцу са сирупом од ананаса. Мозес благонаклоно погледа боцу и отпи из чаше.

«Инспекторе», рече, «а шта ви мислите поводом ових крађа?»

«Ја мислим да се то шали неко од присутних», одговорих.

«Необична мисао», негодујући рече Мозес.

«Нипошто», приметих. «Прво, у свим овим поступцима не примећују се никакве друге намере осим мистификације. Друго, пас се понаша као да су у кући само своји.»

«Ох да!» рече домаћин пригушеним гласом. «Наравно, у кући су само своји. Али он није био за Леља просто свој. Био је за њега бог, господо!»

Мозес упре поглед у њега.

«Ко је Он?» упита строго.

«Он. Погинули.»

«Како је то интересантно!» процвркута госпођа Мозес.

«Немојте ми пунити главу» рече Мозес власнику.

«А ако ви знате ко се бави овим стварчицама, онда га посаветујте, обавезно посаветујте да прекине. Да ли ме разумете?» Он нас обухвати набубрелим очима. «Иначе ћу и ја почети да се шалим!» издра се.

Завлада тајац. По мом мишљењу, сви су покушали да замисле чиме ће се све то завршити ако и Мозес почне да се шали. Не знам како код других, али слика је пред мојим очима била веома тужна.

Мозес је мерио сваког од нас редом, не заборављајући да отпије из чаше. Било је потпуно немогуће схватити ко је он и шта овде ради. И зашто носи овај лакрдијски кафтан? (Можда је већ почео да се шали?) И шта има у чаши? И зашто се све време чини да је она пуна, мада је на моје очи већ педесетак пута потрзао из ње и то солидно?

Затим госпођа Мозес одмаче тањир, принесе дивним уснама салвет и, подигавши очи према таваници, изјави: «Ах, колико волим лепе заласке сунца! То је пир боја!»

Наједном осетих необично јаку потребу за усамљеношћу. Устадох и рекох одлучно: «Захваљујем вам, господо. До вечере.»

3

«Немам појма ко је он», рече власник разгледајући чашу на светлости. «Пријавио се код мене и води се у мојој књизи као велетрговац који путује због властитих потреба. Али није велетрговац.

ћакнут алхемичар, чаробњак, проналазач… само није велетрговац.»

Седели смо у салону с камином. Жеравица је јако пламтела, наслоњаче су биле старинске, праве, чврсте. Порто је био врућ, с лимуном, мирисав. Полумрак је био пријатан, црвенкаст, потпуно домаћи. Напољу је отпочињала вејавица, у димњаку камина је фијукало. У кући је било тихо, само су повремено издалека, као са гробља, допирале експлозије раздирућег кикота и оштар, као пуцњи, прасак успешних погодака. У кухињи је Кајса звецкала шерпама.

«Велетрговци су обично шкрти», настави власник замишљено. «А господин Мозес није шкрт, не.

«Могу ли да сазнам», питао сам га, «чијој препоруци имам да захвалим за част што сте ме удостојили посетом?» Уместо одговора извадио је из новчаника новчаницу од сто круна, запалио је упаљачем, припалио њоме цигарету и, пустивши ми дим у лице, одговорио је: «Ја сам Мозес, господине. Алберт Мозес! Мозесу нису потребне препоруке. Мозес је свуда и свуда је код куће». Шта ви кажете на то?»