Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 6

«Цигарету хоћу», подсети дете.

Ди Барнстокр снуждено заврте главом и беспомоћно рашири руке. Када их опет састави међу прстима му се пушила цигарета и он је пружи чеду. чедо повуче дим и пробирљиво прогунђа: «Опет је са филтером…»

«Сигурно желите да се туширате после вашег спуста», рече ми ди Барнстокр. «Скоро ће ручак…»

«Да», рекох. «Свакако. Извините.»

За мене је било велико олакшање да збришем из овог друштва. Нисам био у форми. Изненадили су ме. Ипак је чувени мађионичар у арени једно, а чувени мађионичар у приватном животу сасвим друго. Ја се некако поздравих и кренух на свој спрат, прескачући по три степеника.

У ходнику као ни пре није било никог, негде у даљини су као и раније суво куцкале билијарске лопте. Проклети туш био је као и пре тога затворен. Некако се умих у својој соби, пресвукох се и, узевши цигарету, опружих се на диван. Обузе ме пријатна малаксалост и неколико минута чак и продремах. Пробуди ме нечија цика и злослутни, ридајући кикот у ходнику. Скочих. Тог часа неко закуца на врата и Кајсин глас промаука: «Изволите на обед!» Ја се одазвах на то са да-да, одмах долазим, и спустих ноге с дивана, напипавајући папуче. «Изволите на обед!» допре издалека, а потом још једном: «Изволите на обед!» а затим поново одсечан и аветињски кикот. Мени се чак причинило да чујем звецкање зарђалих ланаца.

Очешљах се испред огледала, испробах неколико израза лица, као: расејана љубазна пажња; непоколебљива закопчаност професионалца; срдачна спремност за свакојака познанства и ироничан осмех типа «хи». Ниједан израз ми се није учинио пригодан, зато престадох да се даље замајавам, тутнух у џеп цигарете за чедо и изађох у ходник. Изашавши, запањих се.

Врата собе преко пута била су широм отворена. У отвору, код самог довратка, опирући се стопалима о једну уоквирену даску врата, а леђима о другу, висио је млад човек. Његова поза је уза сву неприродност изгледала крајње неусиљена. Гледао ме је одозго наниже, кезио дуге жућкасте зубе и салутирао.

«Добар дан», рекох, поћутавши. «Да вам помогнем?»

Тада он грациозно, као мачка, скочи на под и, отпоздравивши по војнички, стаде преда мном мирно.»част ми је, инспекторе», рече. «Допустите да се представим: поручник кибернетике Симон Симоне.»

«На месту вољно», рекох и ми се руковасмо.

«У ствари, ја сам физичар», рече. «Али оно «кибернетике» звучи готово исто тако хармонично као «пешадије». Испада смешно.» И он неочекивано прасну у онај исти стравични ридајући кикот у коме су се наслућивали влага подземља, крваве мрље које се не могу уклонити и звекет зарђалих ланаца на окованим скелетима.

«Шта сте радили горе?» упитах, савлађујући запрепашћење.

«Тренирао сам», одговори. «Ја сам алпинист…»

«Погинули», нашалих се и одмах зажалих због тога, јер он поново обруши на мене лавину свог загробног кикота.

«Није лоше, није лоше за почетак», проговори он, бришући очи. «Не, ја сам још жив. Дошао сам овамо да се верем уз литице, али никако не могу да доспем до њих. Унаоколо је снег. И ја се, ето, пентрам по вратима, по зидовима…» Он намах заћута и ухвати ме под руку. «Право да вам кажем», рече, «дошао сам овамо да се окрепим. Премор. Пројекат «Мидас», чули сте? Најстрожа тајна.