Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 4

Затим је талас првог усхићења прошао и ја сам опазио да стојим крај пута, мокар, задихан, од главе до пете засут снежном прашином. Просто је невероватно како брзо пролазе таласи усхићења.

Кињити себе, пецкати, замарати и гњавити може човек сатима, данима и ноћима, а усхићење наиђе и одмах спласне. Од ветра сам и оглухнуо… Скинуо сам рукавицу, гурнуо мали прст у ухо, провртео и наједном сам чуо громогласни тутањ, као да је у близини слетео спортски двосед. Једва сам успео да протрљам наочаре, кад он пројури покрај мене — али није био двосед, наравно, већ огромни мотоцикл од ових нових, који пробијају зидове и односе више живота него све силеџије, пљачкаши и убице скупа. Он ме засу грудвама снега, наочаре ми се поново одлепише, али ја ипак приметих жгољаву повијену прилику, распршену црну косу и крај црвеног шала који је штрчао као даска. За вожњу без кациге, помислих аутоматски, следи казна од педесет круна и одузимање дозволе за вожњу у трајању од месец дана… Уосталом, није могло бити ни говора о томе да уочим регистарски број — нисам могао да разазнам чак ни хотел ни половину долине уз то — снежни облак подигао се до неба. И шта ме се то тиче! Погледах на штапове и појурих дуж пута за мотоциклом према хотелу.

Кад сам стигао, мотоцикл се хладио испред трема. Поред њега на снегу су лежале велике кожне рукавице с левкастим манжетнама. Забих скије у смет, очистих се и поново погледах мотоцикл.

Колико је то само злокобна машина. чини ми се да ће се следеће године хотел звати «Код Погинулог Мотоциклисте». Власник ће поново узети пристиглог госта за руку и рећи, показујући на пробијен зид: «Овде. Овде је он улетео брзином од сто двадесет миља на сат и скроз пробио зграду. Земља је уздрхтала када је рупио у кухињу, вукући за собом четири стотине тридесет две цигле…» Пара вреди реклама, помислих, пењући се уз степенице. Ући ћу сада у своју собу, а за мојим столом се распиштољио скелет са распаљеном лулом у зубима, а испред њега траварица од мухоморке, специјалитет куће, три круне литар.

На средини хола стајао је незамисливо висок и веома погурен човек у црном фраку са пешевима до пета. Ставивши руке иза леђа, строго је читао буквицу жгољавом, гипком бићу неодређеног пола, које се грациозно завалило у дубокој фотељи. Биће је имало малено, бледуњаво лишце, до пола скривено великим црним наочарима, бујну, црну, замршену косу и руњав, црвени шал.