Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 2

Прошли смо кроз сумрачан хол где се осећао топао мирис угашеног камина и где су нејасно светлуцали лакирани, модерни, ниски сточићи, скренули смо у ходник налево и власник раменом гурну врата на чијој је таблици писало «Канцеларија». Посадио ме је у угодну столицу, котарица која је звецкала и клокотала обрела се у углу, и власник је раширио на столу гломазну главну књигу.

«Пре свега, дозволите да се представим», рече усредсређено гребући ноктима врх пера. «Алек Сневар, власник хотела и механичар. Ви сте, наравно, приметили ветрењаче на изласку из Боциног Грлића?»

«Ах, то су биле ветрењаче?»

«Да. Мотори на ветар. Лично сам их конструисао и сам монтирао. Ево овим рукама.»

«Ма шта кажете…» промрсих.

«Да. Лично. И још много штошта.»

«Где да однесем», упита иза леђа пискав женски глас.

Окретох се. У вратима, с мојим кофером у руци, стајала је права дунда од својих двадесет пет година, образа обливених густим руменилом, са веома растављеним и широм отвореним плавим очима.

«То је Кајса», рече ми власник. «Кајса! Овај господин нам је донео поздрав од господина Згута. Сећаш ли се господина Згута, Кајса? Мораш га се сећати.»

Кајсу поново обли румен и она, слежући раменима, заклони лице дланом.

«Сећа се», објасни ми власник. «Запамтила је… Па-а… Ето, сместићу вас у собу број четири. То је најбоља соба у хотелу. Кајса, однеси кофер господина… м-м…»

«Глепски», рекох.

«Однеси кофер господина Глепског у собу број четири… Невероватна глупача», рече ми с некаквом чак гордошћу, када дунда нестаде. «Феномен своје врсте… Дакле, господине Глепски?»

Он ме ишчекујуће погледа.

«Петар Глепски», издиктирах. «Инспектор полиције. На одмору. Две недеље. Сам.»

Власник је марљиво записивао све ове податке веома крупним неуједначеним словима, а док је писао, у канцеларију, кврцкајући канџама по линолеуму, уђе бернардинац. Он ме погледа, намигну и наједном уз тресак, као да се стропоштао нарамак дрва, прући се крај сефа, спустивши њушку на шапу.

«То је Лељ», рече власник, заврћући поклопац наливпера. «Сапиенс. Све разуме на три европска језика. Бува нема, али се лиња.»

Лељ уздахну и премести њушку на другу шапу.

«Хајдемо», рече власник устајући. «Испратићу вас до собе.»«Још неко борави. Биће да су недавно допутовали. Само су они тек онако… Пребивају тек. Не спавају, не хране се, само пребивају…»

«Не разумем», признадох.

«И нико не разуме. Бораве и квит. читају новине. Прекјуче су здипили папуче господину ди Барнстокру. Тражим, тражим свуда, нема папуча. А они их однели у музеј, и тамо оставили. И још остављају трагове…»

«Какве?» Горео сам од жеље да схватим.

«Мокре. Тако и иду по целом ходнику. А уобичајили су да ме зову телефоном. час из једне собе, час из друге. Дођем, а тамо нема никог.»

«Па добро», рекох уздахнувши. «Не схватам те, Кајса. И није потребно. Боље да се истуширам.»

Пригњечих пикавац у беспрекорно чистој пепељари и одох у спаваћу собу по рубље. Тамо сам поређао на сточићу крај узглавља хрпицу књига, помисливши узгред да сам их узалуд вукао, скидох ципеле, гурнух ноге у папуче и, узевши фротир, кренух да се истуширам. Кајса је већ отишла, пепељара на столу је поново сијала блиставо чиста. У ходнику није било никог, однекуд је допирало куцкање билијарских лопти — сигурно се разонођивало потиштено спадало на психолошкој основи. Како му је…