Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 3

Симоне, биће.

Пронађох врата купатила с тушевима на степенишном одморишту, али се испостави да су затворена. Неко време сам стајао неодлучно, опрезно обрћући кваку од пластичне масе. Неко полако, тешким кораком прође ходником. Могу, наравно, сићи у купатило с тушевима у приземљу, помислих. А и не морам сићи. Могу се најпре скијати. Одсутно упрех поглед у дрвене степенице које су водиле, очигледно, на кров. Или, на пример, попети се на кров и уживати у видику. Кажу да су овде неописиво лепи изласци и заласци сунца. А ипак је свињарија што је туш затворен. Или је тамо неко засео?

Ма не, тихо је… Ја још једном цимнух кваку. Па, добро. Нека иде с милим Богом тај туш. Има времена. Окренух се и пођох у своју собу.

Нешто се променило у мојој соби, одмах сам то осетио. У трену схватих: осећао се мирис дувана за лулу, управо као у соби-музеју. Истог часа бацих поглед на пепељару. Тамо није било луле која се пушила — само гомилица пепела помешана с трункама дувана. Пребивају, сетих се. Не пију, не хране се, само остављају трагове…

И тада у близини неко отегнуто и гласно зевну. Из спаваће собе, лупајући канџама, тромо изађе бернардинац Лељ, погледа ме с ироничним смешком и протеже се.

«Ах, то си ти овде пушио?» рекох.

Лељ намигну и заврте главом. Као да тера муву.

2

Судећи по траговима на снегу, овде је неко већ покушавао да се скија — одвезао се педесетак метара, падајући на сваком кораку, а затим се вратио, упао у снег до колена, вукући скије и штапове у наручју, испуштајући их, скупљајући и поново испуштајући — рекло би се да се изнад ових тужних плавих рупчага и бразда у снегу све до сада нису слегла залеђена проклињања. Али у осталом делу снежни покривач долине био је чист и некоснут, као нов уштиркан креветски чаршав.

Скакутао сам неко време у месту, испробавајући везове, и појурио у сусрет сунцу, једнако појачавајући темпо, зажмиривши од сунца и уживања, избацујући из себе са сваким издисајем чамотињу кабинета испуњених дуванским димом, мемљивих докумената, плачљивих окривљених и гунђавих претпостављених, мору суморних политичких распри и вицева с брадом, ситничавих брига жене и кидисања млађег нараштаја… туробне каљаве улице, ходнике који заударају на црвени восак, празна ждрела суморних сефова, као слупане цистерне, избледели плавичасти тапети у трпезарији и избледели ружичасти тапети у спаваћој соби и испрскани мастилом жућкасти тапети у дечијој соби… са сваким издисајем се ослобађајући самог себе — службеног, принципијелног, дозлабога покорног закону човека са сјајним дугмадима, пажљивог мужа и узорног оца, гостољубивог друга и предусретљивог рођака, радујући се што ће све то ишчилети, надајући се да ће све то ишчилети неповратно, да ће одсад све бити лако, гипко, кристално чисто, у лудом, веселом, младалачком темпу, и како је то дивно што сам допутовао овамо… сила је Згут, промућуран је Згут, хвала ти Згуте, мада ти и опаучиш своје «ловце на медведе» по њушци… и како сам ја још крепак, спретан, снажан — могу, ето, овако, по идеално правој линији, сто хиљада километара по идеалној правој линији, а могу ето овако, нагло удесно, нагло улево, избацивши испод скија тону снега… а ја се већ три године нисам смучао, управо од оног времена кад смо купили ону проклету нову кућицу, и кога смо ђавола то урадили, обезбедили себи уточиште за старост… читав живот радиш за старост… а нека ђаво носи и њу и све остало, не желим сад о томе да мислим, нека ђаво носи старост, нека иде до ђавола кућица, иди до ђавола и ти, Петере, Петере Глепски, чиновниче који штујеш закон, нека ти је бог на помоћи…