Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 8

„Да…” рекао је Пашка. „Дешава се. А ја сам тамо једноме помогао да поправи кола.”

1

Када је Румата прошао гроб светог Мике — седми по реду и последњи на том путу, већ се било сасвим смрачило. Много хваљени хамахарски ждребац, кога је од дон Тамеа добио на картама, био је обично ђубре. Био се ознојио, подбио ноге и кретао се лошим, кривудавим касом. Румата му је стезао бокове коленима, шибао рукавицом између ушију, али је овај само преморено одмахивао главом, не убрзавајући корак. Дуж пута се налазило жбуње, које је у предвечерје личило на облаке смрзнутог дима. Неподношљиво су зујали комарци. На мутном небу трепереле су ретке, нејасне звезде. У налетима је дувао слаб ветар, топао и хладан истовремено, као и увек ујесен у овој приморској земљи са загушљивим, прашњавим данима и леденим вечерима.

Румата се чвршће замотао у плашт и пустио узенгије. Није имало смисла да било куда жури. До поноћи је имао још један сат, а штуцава шума се већ појавила над хоризонтом као црн, изгубљен гребен. По страни су се пружала узорана поља, под звездама су светлуцале мочваре, које су заударале на мртву рђу, тамнели су се брежуљци и иструлели плотови из доба освајања. Далеко са леве стране појављивао се и гасио тмуран одсјај: према свему, горело је некакво село, једно од безбројних једноликих Мртвожора. Обешењака, Пљачкаша, која су недавно, царским указом променила имена у Жељена, Благодарна и Анђеоска. На стотине миља од обала Мореуза и до сајве Штуцаве шуме — простирала се та земља, прекривена облацима комараца, раздирана јаругама, пуна мочвара, поражена грозницама, поморима и смрдљивом кијавицом.

Крај саме кривине пута од жбуна одвојила се тамна фигура. Ждребац се тргао, подигавши главу увис. Румата је прихватио узенгије, навикнутим покретом повукао на десној руци чипку и ставио длан на дршку мача, загледавши се испред себе. Човек крај пута је скинуо капу.

„Добро вече, благородни доне”, тихо је рекао. „Извините, вас.”

„У чему је ствар?” упитао је Румата, ослушкујући. Нечујне заседе не постоје. Разбојнике издаје шкрипа тетива, сиви јуришници незадрживо штуцају и подригују од лошег пива, баронске дружине незасито дахћу и звекећу гвожђем, а монаси — ловци на робове — бучно се чешу. Овога пута у жбуњу је владала тишина. Према свему, овај човек није био њихов мамац. А он није ни личио на мамац — малени, набијени грађанин у бедној кабаници.

„Да ли ми дозвољавате да трчим крај вас?” упитао је клањајући се.

„Изволи”, рекао је Румата, повукавши дизгине. „Можеш да се ухватиш за стремен.”

Грађанин је кренуо поред њега. Држао је капу у руци, и на његовом темену се светлуцала велика ћела. Надзорник, помислио је Румата. Обилази бароне и сакупљаче соли, скупља лан или кудељу. Храбар надзорник, мора се признати… А можда и није надзорник. Можда је књигочатац. Бегунац. Изрод. Сада их има много на ноћним путевима, више него надзорника… А можда је и шпијун.

„Ко си, и одакле си?” упитао је Румата.