Читать «Напеви далеке Земље» онлайн - страница 4

„Желимо вам добродошлицу на Таласи. Ви сте са Земље претпостављам?” Ово 'претпостављам' учини градоначелника Фордајка бесмртним; протећи ће читаво столеће пре но што се открије да та фраза није сасвим оригинална.

Међу свим људима који су чекали Лора је била једина која није чула потврдан одговор, изговорен на енглеском који током столећа раздвојености као да је постао малчице бржи. Јер у том тренутку она је први пут угледала Леона.

Изишао је из брода и, настојећи да се креће што ненаметљивије, упутио се садрузима у подножју рампе. Можда се задржао да би извршио нека подешавања на контролним уређајима; можда је, што је изгледало вероватније, извештавао о току сусрета велики матични брод, који мора да почива негде горе у свемиру, далеко изнад и последњих трачака атмосфере. Ма шта био разлог, Лорине очи од тог часа нису се заустављале ни на ком другом.

Још тог првог трена постало јој је јасно да њен живот више никада неће моћи да буде исти. Било је то нешто ново и изван свеколиког искуства, нешто што ју је испуњавало чуђењем и страхом истовремено. Побојала се за љубав коју је осећала према Клајду; а чудила се новој и непознатој ствари која јој је ушла у живот.

Леон није био висок као остали садрузи, али је зато био знатно стаменије грађен, одајући утисак моћи и вичности. Његове очи, веома тамне и пуне живости, биле су дубоко усађене у лице грубих црта које нико не би могао назвати лепим, али за које је Лора нашла да је узнемирујуће привлачно. Био је то мушкарац који је имао прилике да види призоре што их она није могла ни да замисли — мушкарац који је, можда, ходио улицама Земље и видео њене знамените градове. Шта је сада радио овде, на самотној Таласи, и откуда оне црте напетости и забринутости око његових очију које су непрекидно нешто тражиле?

Једном ју је већ осмотрио, али поглед му је тада без задржавања склизнуо даље. Сада се вратио, као да га је сећање на то нагнало, и он је први пут постао свестан Лоре, као што је и она од самог почетка била свесна њега. Погледи им се укрстише, премошћујући бездане времена, простора и искуства. Брижна напетост попусти у Леоновим веђама, напете црте лагано се опустише; и он се коначно осмехну.

Био је већ сумрак када су се говори, банкети, пријеми и разговори окончали. Леон је био веома уморан, али му је ум деловао одвећ живо да би му допустио да заспи. После напетости која је владала последњих неколико недеља, пошто су га пробудили продорни и бучни звуци сигнала за узбуну и пошто се са колегама упирао да избави оштећени брод, тешко је могао да појми да су најзад стигли на безбедно.

Какву су само невероватну срећу имали што се ова настањена планета налазила тако близу! Чак и када не би могли да оправе брод и наставе путовање до чијег су их окончања чекала још два столећа, овде су бар могли да остану међу пријатељима. Никакви морнари, било мора или свемира, у оштећеном броду нису се могли ничем бољем надати.