Читать «Напеви далеке Земље» онлайн - страница 2

„Земља!”

После три стотине година ћутања матични свет је још једном посегао у правцу Таласе…

Зашто? — упита се Лора, пошто је минуо дуги тренутак откровења, а крик распараног ваздуха престао да одјекује са неба. Шта се догодило, после свих ових година, што је довело један брод са моћне Земље на овај миран и задовољан свет? Није било простора за нове колонисте овде на овом једином острву водене планете и Земља је то врло добро знала. Њени роботски извиђачки бродови картографисали су и испитали Таласу из свемира пре пет столећа, у раним данима међузвезданих истраживања. Знатно пре но што се сам човек отиснуо у бездане између звезда, његове електронске слуге отишле су у претходницу, кружећи око светова туђих сунаца, да би се потом вратиле натраг са ризницама знања, као што се пчеле враћају са медом у матичну кошницу.

Такав један извиђач пронашао је Таласу, неугледан свет са једним великим острвом у мору без обала. Једнога дана ће и овде бити рођени континенти, али ово је још нова планета чија историја тек треба да буде написана.

Роботу је било потребно стотину година да превали повратни пут, а онда је још наредних стотину његово сакупљено знање почивало у електронским памћењима великих рачунара који су чували ускладиштену мудрост Земље. Први таласи колонизација нису досегли до Таласе; постојали су уноснији светови који су имали првенство, светови на којима девет десетина површине није било прекривено водом. Но, коначно, пионири су стигли и овде; само десетак миља од места где је Лора сада стајала њени преци су први пут крочили на ову планету и прогласили је својином човечанства.

Изравнали су брда, засадили житарице, покренули реке, саградили градове и фабрике и умножавали се све док нису домашили природне границе свог копна. Са својим плодним тлом, изобилним морима и благом, потпуно предвидљивом климом Таласа није била свет који је постављао превелике захтеве својој усвојеној деци. Пионирски дух потрајао је можда два покољења; после тога колонисти су се задовољавали да раде онолико колико је неопходно (али не и више од тога), да носталгично сневају о Земљи и да препуштају будућност да се сама стара о себи.

Селом су колале разне претпоставке када су Клајд и Лора стигли. Вести су већ стигле са северног краја острва да је брод обуздао своју махниту брзину и да се враћа натраг на малој висини, очигледно у потрази за местом на које би се спустио. „Јамачно још имају старе карте”, приметио је неко. „Кладим се у десет према један да ће се приземити на истом месту где се спустила и прва експедиција, горе у брдима.”

Била је то разложна претпоставка и само неколико минута касније сва расположива превозна средства већ су напуштала село ретко коришћеним путем који је ишао на запад. Како је то приличило градоначелнику једног тако важног културног средишта као што је Залив палми (житеља: 572; привреда: рибарење, хидропоници; индустрија: непостојећа), Лорин отац налазио се на челу у својим званичним колима. Околност да је премаз боје на аутомобилу већ био зрео за уобичајену годишњу обнову није изгледала баш најсрећнија; могло се само надати да ће посетиоцима промаћи местимичне мрље голог метала. Уосталом, сама кола била су потпуно нова; Лора се још живо сећала узбуђења које је изазвао њихов долазак пре циглих тринаест година.