Читать «Напеви далеке Земље» онлайн

Лора је чекала под стаблима палми, посматрајући море. Клајдов чамац већ се могао разабрати као мајушна избочина на далеком обзорју, једина неправилност на савршеном споју мора и неба. Размере су му се повећавале из минута у минут, све док се није одвојио од једноличне плаве кугле која је опасивала свет. Сада је могла да види Клајда како стоји на прамцу, са руком преко иврага, непомичан попут каквог кипа док покушава да је уочи међу сенкама обале.

„Где си, Лора?” зачу се његов жалобан глас из дио-наруквице коју јој је поклонио када су се верили. „Дођи да ми помогнеш, улов је повећи и не могу га сам однети кући.”

Тако, дакле! — помисли Лора. Због тога си ме, значи, позвао да похитам на обалу. Да би казнила Клајда прикладном мером забринутости, пустила га је да је узалудно зове чак шест пута, па чак ни онда није притиснула предиван златни бисер којим се укључивао одашиљач, већ је лагано изишла из сенке великих стабала и кренула искошеном обалом.

Клајд ју је прекорно одмерио погледом, али ју је ипак помирљиво пољубио чим се искрцао и привезао чамац. Онда су заједно почели да истоварују улов, захватајући велике и мале рибе из оба корита катамарана. Лора је и даље била надурена, али је вредно помагала, све док пешчане саонице које су чекале на обали нису до врха биле пуне жртава Клајдовог рибарског умећа.

Улов је уистину био добар; када се будем удала за Клајда, рече Лора у себи, бар нећу скапати од глади. Незграпна, оклопљена створења из мора ове лађе планете нису, заправо, била рибе; протећи ће још најмање сто милиона година пре но што природа овде изуми крљушти. Али била су сасвим добра за јело, а први колонисти дали су им имена која су донели са собом, са још толико других традиција, са незаборављене Земље.

„Ал их има!” забрунда Клајд, бацивши на блиставу гомилу последњи комад улова, који је прилично наликовао на лососа. „Побринућу се за мреже касније — хајдемо сад!”

Пронашавши не без потешкоћа ослонац за ногу, Лора ускочи на санке иза њега. Гипки ваљци закратко су се окретали у празно на песку, а онда чврсто захватише. Клајд, Лора и сто фунти одабране рибе стадоше да хитају усталасаном обалом. Превалили су половину кратког пута када једноставан, безбрижан свет који су познавали цео свој млади живот наједном престаде да постоји.

Знамење његовог проласка стајало је исписано горе на небу, као да је каква џиновска шака превукла комадом креде преко плавог небеског свода. Још док су Клајд и Лора гледали, блистави траг паре стао је да се осипа по ивицама, растачући се у праменове облака.

А онда зачуше један звук за који њихов свет није знао већ поколењима — звук који је понирао са висине од много миља поврх њихових глава. Нагонски се ухватише за руке док су гледали у ту бразду преко неба, белу попут снега, и слушали слабашан крик који је допирао са самих међа свемира.

Брод који се спуштао већ је зашао за обзорје пре но што су се њих двоје окренули једно према другом и продахтали, готово скрушено, исту магичну реч: