Читать «Напеви далеке Земље» онлайн - страница 5

Ноћ је била прохладна и мирна, блештећи непознатим звездама. Но, ипак су се могли разабрати неки стари пријатељи, иако су древна устројства сазвежђа била безнадежно изгубљена. Видео се моћни Ригел, нимало слабији упркос додатним светлосним годинама које су његови зраци морали превалити пре но што стигну до његових очију. А оно мора да је џиновски Канопус, готово у линији са њиховим одредиштем, али на толико већој раздаљини да чак и када буду стигли до свог новог дома он неће изгледати нимало сјајнији него на небу Земље.

Леон затресе главом, као да је желео да одагна из ума тај ошамућујући, хипнотишући призор бескраја. Заборави звезде, рече он у себи ионако ћеш се поново суочити са њима. Држи се овог малог света док си на њену, иако он може бити тек зрнце прашине на путу између Земље коју више никада нећеш видети и циља који те чека на крају пута, кроз стотине година.

Његови пријатељи већ су спавали, уморни и задовољни, као што је и било право. Он ће им се ускоро придружити када му то буде допустио његов неспокојан дух. Али најпре ће се мало упознати са овим светом на који га је случај довео, овом оазом настањеном припадницима његове врсте у пустињама свемира.

Изишао је из дугачке, једноспратне гостинске куће, која је била припремљена за њих очигледно у великој хитњи и запутио се једином улицом Залива палми.

Никога није било напољу, али је из неколико кућа допирала дремљива музика. Изгледало је да мештани имају обичај да рано иду на починак — или су можда и они били исцрпљени узбуђењем и гостољубивошћу тог дана. То је одговарало Леону који је желео да буде сам док му се ускомешане мисли не успокоје.

Из мирне ноћи која га је оптакала постао је свестан мрмљања мора и тај звук га је одмамио са празне улице. Било је мрачно међу палмама, када су се светла села притулила иза њега, али мањи од Таласина два месеца налазио се високо на југу, а његов необичан жути сјај сасвим му је довољно обасјавао пут. Прошао је кроз узан појас стабала и на крају обале која се стрмо спуштала угледао океан који је прекривао готово цео овај свет.

Низ рибарских чамаца био је привучен уз руб воде и Леон лагано крену ка њима, радознао да види како су занатлије Таласе решили један од човекових најстаријих проблема. С одобравањем је осмотрио уредна пластична корита, уске упоредне пловке изван чамца, електричне чекрке за извлачење мрежа, компактан мали мотор, радио са антеном за одређивање правца. Ова готово примитивна, али потпуно примерена једноставност дубоко је деловала на њега; тешко се могао замислити већи контраст правом лавиринту сложености моћног брода који је почивао негде изнад његове главе. За тренутак га је понела једна маштарија; како би било пријатно одбацити све године обуке и учења и заменити живот погонског инжењера на звезданом Броду за спокојан, непрохтеван живот једног рибара! Јамачно им је потребан неко ко ће им одржавати чамце, а можда је могао да смисли и нека побољшања…

Он одбаци те ружичасте снове, уопште не хајући због њихових очигледних мањкавости, и запути се дуж покретног фронта пене где су таласи губили своју последњу снагу у окршају са тлом. Под ногама су му лежали остаци новорођеног живота овог младог океана празне шкољке и оклопи рачића који су зацело прекривали и обале Земље пре милијарду година. Ево, на пример, једне збијено уплетене завојнице од кречњака коју је зацело већ раније видео у неком музеју. Сасвим је могла то бити; свако устројство које је једном послужило сврси Природа бескрајно понавља са света на свет.