Читать «Град и звезде» онлайн - страница 30

У ретким и непредвидљивим приликама Лакрдијаш би неком смицалицом наглавце окренуо цео град, али се углавном испостављало да је посреди нека добро смишљена практична шала или срачунат напад на неко тренутно омиљено веровање, односно начин живота. Ако се све то има на уму назив 'Лакрдијаш' био је више него прикладан. Некада су постојали људи који су имали веома слична задужења и овлашћења, у давним временима када је још било дворова и краљева.

„Олакшаћемо ствари“, рече Јесерак, „ако будемо искрени један према другоме. Обојица знамо да је Алвин јединствен, да никада раније није живео у Диаспару. Можда ти можеш боље од мене да разабереш шта то значи. Сумњам да се у граду може догодити било шта што не би било испланирано, тако да вероватно постоји одређена сврха због које је он створен. Да ли ће он остварити ту сврху, ма шта она била, ја не знам. Исто тако немам појма да ли је она добра или рђава. Она ми је, напросто, недокучива.“

„Да се она можда не односи на нешто што је изван града,“

Јесерак се стрпљиво осмехнуо; као што се и могло очекивати, Лакрдијаш је спроводио у дело своју малу шалу.

„Објаснио сам му шта се налази напољу; он зна да са друге стране зидова Диаспара постоји само пустиња. Одведи га тамо, ако можеш; можда ти знаш пут. Када се једном суочи са стварноћу, то ће можда одагнати необичност из његовог ума.“

„Мислим да је он већ видео спољни свет“, рече Кедрон тихо. Казао је то више самоме себи него Јесераку.

„Не верујем да је Алвин срећан“, настави Јесерак. „Још није ступио ни у какву озбиљну везу, а и не видим како би, када га још прогања та фиксидеја. Па ипак, он је веома млад. Није искључено да ће прерасти ову фазу и уклопити се у општу схему града.“

Изгледало је као да Јесерак покушава сам себе да увери у то што говори, тако да се Кедрон запита колико је он стварно убеђен у то.

„Реци ми, Јесераче“, упита га Кедрон изненада, „зна ли Алвин да он није први који је био Јединствен?“

Јесерак га погледа уплашено, а затим помало изазивачки.

„Могао сам претпоставити“, рече он потиштено, „да ћеш ти то знати. Колико је Јединствених било у читавој историји Диаспара? Не више од десет?“

„Четрнаест“, одговори Кедрон без оклевања. „Не рачунајући Алвина.“

„Боље си обавештен од мене“, рече Јесерак опоро. „Можда ми можеш казати шта се догодило са тим Јединственима?“

„Нестали су.“

„Хвала: то сам већ и сам знао. Због тога сам и рекао Алвину што сам могао мање о његовим претходницима; тешко да би му то побољшало садашње расположење. Смем ли да рачунам на твоју сарадњу?“

„За сада, да. И ја желим да га проучим; тајанствености су ме одувек привлачиле, а у Диаспару их има тако мало. Осим тога, имам осећај да Усуд припрема једну лакрдију спрам које ће сви моји подухвати изгледати више него скромни. Ако је то тачно, онда ћу предузети све да не пропустим финале.“

„Ти као да уживаш да говориш у загонеткама“, пожали се Јесерак. „На шта, у ствари, циљаш?“