Читать «Град и звезде» онлайн - страница 29

„Да ли ти се чини да је ваљан ученик?“

Јесерак се на час замислио; тешко је било одговорити на ово питање. Однос између старатеља и ученика био је изузетно важан и представљао је, заправо, један од темеља живота у Диаспару.

У просеку је десет хиљада нових умова долазило у град сваке године. Њихова претходна сећања још су била притајена, тако да им је у првих двадесет година живота све унаоколо изгледало свеже и необично. Морали су да науче да се служе читавим мноштвом машина и уређаја који су сачињавали основу свакодневног живота и да се привикну на најсложеније друштво које је Човек икада саздао.

Прва упутства примали су од парова који су били изабрани да буду родитељи новим грађанима.

Селекција се вршила жребом, а дужности нису биле одвећ тешке. Еристон и Етанија једва да су посветили трећину свог времена Алвиновом подизању, и предузели су све оно што се очекивало од њих.

Јасеракове дужности биле су усредсређене на формалније видове Алвиновог образовања; сматрало се да би родитељи требало да га науче како да се опходи у друштву и да га упознају са све ширим кругом пријатеља. Они су били одговорни за његов карактер, а Јесерак за ум.

„Тешко ми је да одговорим на твоје питање“, узврати Јесерак. „Свакако, све је у најбољем реду са Алвиновом интелигенцијом, али многе ствари које би требало да га занимају као да га остављају потпуно равнодушним. С друге стране, он испољава настрану радозналост за ствари о којима ми углавном избегавамо да расправљамо.“

„Као што је свет изван Диаспара, на пример?“

„Да… али, како знаш?“

Кедрон је оклевао за тренутак, питајући се колико би поверење могао да има у Јесерака.

Знао је да је Јесерак благ и добронамеран, али му је исто тако било јасно да га спутавају исти табуи који су управљали свима у Диаспару — свима, изузев Алвином.

„Подозревао сам“, рече најзад.

Јесерак се удобније завали у столицу коју је управо материјализовао. Околности су биле занимљиве и он је желео да их што подробније размотри. Мало је, међутим, било наде да ће нешто сазнати, уколико Кедрон не буде вољан за сарадњу.

Требало је да наслути да ће се Алвин једнога дана срести са Лакрдијашем, као и да ће тај сусрет имати непредвидиве последице. Кедрон је представљао другу особу у граду за коју се могло рећи да је настрана али његову настраност су ипланирали творци Диаспара. Одавно је било откривено да без извесног злодела и нереда Утопија убрзо постаје неподношљиво досадна. По природи ствари, међутим, није се могло јемчити да ће злочин постојати на оптималном нивоу који је захтевала социјална једначина. Уколико је, наиме, опуномоћен и регулисан, он престаје да буде злочин.

Позив Лакрдијаша представљао је решење — на први поглед наивно, па ипак веома танано

које су усавршили пројектанти града. У читавој историји Диаспара није било ни две стотине особа чија су ментална својства одговарала овој нарочитој улози. Ови људи уживали су извесне погодности које су их штитиле од последица њиховог делања, премда је било и таквих Лакрдијаша који су прешли допуштене границе и били кажњени једином казном која се могла извршити у Диаспару — прогнани су у будућност пре но што се њихово текуће бивствовање окончало.