Читать «Град и звезде» онлайн - страница 28

Човек је посегао за лепотом у многим облицима — у низовима звука, у цртама на хартији, у површини камена, у кретњама људског тела, у бојама распршеним кроз простор. Сви ови медији и даље су постојали у Диаспару, а током векова придодавани су им и нови. Нико, међутим, није знао да ли су већ откривене све могућности уметности; исто је тако било неизвесно има ли она каквог смисла изван човековог ума.

А све је то важило и за љубав.

6

Јесерак је непомично седео у вртлогу цифара. Првих хиљаду простих бројева, изражених у бинарном систему који се користио за све аритметичке операције од открића електронских рачунара, низали су се у поретку пред њим. Бескрајне серије састављене од само два симбола,

'1' и '0', неуморно су промицале пред Јесераковим очима, употпуњавајући след оних бројева чије је главно својство да се могу делити само самим собом и јединицом. Постојала је извесна тајанственост у вези са простим бројевима која је одувек опчињавала човека, и они су још заокупљали његову машту.

Јесерак није био математичар, премда му се понекад допадало да верује како јесте. Све што је могао урадити било је да трага по бескрајном реду простих бројева за посебним односима и правилима које би надаренији људи објединили у опште законе. Он је био у стању да пронађе како се бројеви понашају, али није умео да објасни зашто. Уживао је у томе да крчи за себе пут кроз аритметичку џунглу, а с времена на време уочавао би необичности које су промакле знатно умешнијим истраживачима.

Поставио је матрицу свих могућих природних бројева и подесио компјутер да ниже просте бројеве преко њене површине, што је личило на перле распоређене по сециштима неке мреже.

Јесерак је то учинио већ стотину пута, али никада ништа није открио. Међутим, опчињавао га је начин на који су цифре што их је изучавао биле размештене, на први поглед без икакве правилности, по низу природних бројева. Знао је за законе дистрибуције који су већ били утврђени, али није губио наду да ће установити нешто ново.

Тешко да се могао пожалити што је био прекинут. Ако је желео да га не ометају, требало је само да подеси свој најављивач. Када му се блага звоњава огласила у ушима, зид цифара се затресао, бројке су се међусобно претопиле и Јесерак се вратио у свет обичне стварности.

Одмах је препознао Кедрона, што му није било одвећ мило. Јесерак није марио ако би му омели устаљен начин живота, али Кедрон је представљао непредвидљиво. Па ипак, поздравио је свог посетиоца прилично љубазно, прикривши све трагове извесне забринутости.

Када би се два човека срела у Диаспару по први пут — или по стоти, свеједно — владао је обичај да проведу око један час измењујући учтивости пре но што би прешли на посао, ако га је уопште било. Кедрон је помало увредио Јесерака окончавши ове формалности за циглих петнаест минута.

„Волео бих да разговарамо о Алвину“, рече му изненада. „Ти си његов старатељ, зар не?“

„Тако је“, узврати Јесерак. „Још га виђам неколико пута недељно… у ствари, како он то одлучи.“