Читать «Град и звезде» онлайн - страница 137

„У праву си“, рече Хилвар. „Била је гладна. Али није у питању животиња: више би одговарало истини ако бисмо је назвали биљком. Сасвим је исцрпла тле у свом забрану, тако да је морала на неком другом месту потражити свежу храну. Сва је прилика да се кретала сасвим полако; можда су јој биле потребне године да сруши ове стубове.“

Алвинова машта брзо је употпунила појединости у погледу којих он, међутим, никада није могао бити сасвим сигуран. Није уопште сумњао да је Хилварова анализа у основи тачна и да је неко ботаничко чудовиште, које се можда кретало одвећ споро да би се то приметило, одиста водило пужевску али неуморну борбу против баријере која га је спутавала.

Можда је још живо, после веома много времена, и слободно тумара површином ове планете. Било би, међутим, безнадежно дати се у потрагу за њим, пошто би то значило прокрстарити уздуж и попреко читаву куглу. Насумице су испитали неколико квадратних миља око процепа и пронашли једно велико кружно поље рошавости, пречника готово пет стотина стопа, где се створење очигледно зауставило да би се нахранило — уколико се ова реч могла применити на организам који је на неки начин црпео хранљиве састојке из чврсте стене.

Када су поново узлетели у свемир, Алвин је осетио како га опхрвава необичан замор.

Видео је тако много, али је научио сасвим мало. Било је мноштво чудеса на свим планетама, али оно за чим је трагао нестало је веома давно. Знао је да не би имало сврхе обићи и остале светове Седам Сунаца. Ако у Васељени још постоје разумна бића, куда да крене у потрагу за њима? Бацио је поглед према звездама раштрканим попут прашине преко видеоекрана, схвативши да време које му је преостајало ипак није довољно да их све истражи.

Снажније него икада раније, почео је да га обузима осећај усмљености и потиштености.

Коначно му је постао јасан страх Диаспара од огромних пространстава Васељене, ужас који је нагнао његов народ да се збије у мали микрокосмос свог града. Било је тешко поверовати да су, после свега, они били у праву.

Окренуо се према Хилвару, тражећи неку потпору. Али Хилвар је непомично стајао, чврсто стиснутих песница и са стакластим погледом у очима. Глава му је била нагнута на једну страну; чинило се да нешто ослушкује, напрежући сва чула ка празнини око њих.

„Шта је?“ упита журно Алвин. Морао је да понови питање да би Хилвар обратио пажњу на њега. И даље је зурио у ништавило када је најзад одговорио.

„Нешто долази“, рече полако. „Нешто што не разумем.“

Алвину се учинило да је у кабини наједном постало веома хладно и да су кошмари његове расе о Освајачима напрасно васкрсли у свој својој ужасности. Уз напор воље који му је исцрпео готово сву снагу, успео је да одагна панику из ума.

„Је ли пријатељско?“ упита. „Да ли да наредим повратак на Земљу?“

Хилвар није одговорио на прво питање, већ само на друго. Глас му је био сасвим слаб, али није одавао никакав знак узнемирености или страха. Пре је садржао велику зачуђеност и радозналост; то са чиме се сусрео било је тако изненађуујуће да није имао када да се бакће Алвиновим брижним распитивањем.