Читать «Град и звезде» онлайн - страница 135

Пред њима се налазио двоструки свет: једна велика планета, са малим сателитом уз себе. Први члан система вероватно је био близанац другом свету који су посетили; био је опточен истим покровом модрог зеленила. Није постојао никакав разлог да се ту спусте; та прича већ им је била позната.

Алвин је одвео брод ниско изнад површине сателита; није му било потребно упозорење сложеног механизма који га је штитио да би схватио да овде нема атмосфере. Све сенке имале су оштру, јасну ивицу и није било потпуног прелаза између дана и ноћи. Био је то први свет на коме је видео нешто што је делимично одговарало ноћи, пошто је на подручју где су успоставили први контакт изнад обзорја стајало само једно од удаљенијих сунаца. Предео се купао у тамноцрвеној светлости, као да је био уроњен у крв.

Неколико миља летели су поврх планина, које су и даље биле рецкаве и оштре као у далеко време свог рођења. Овај свет никада није упознао промену или пропадање, нити су га икада спирали ветрови и кише. Овде нису били потребни водови вечности да би очували предмете у њиховој првобитној свежини.

Али ако није постојао ваздух, онда није могло бити живота — или можда јесте?

„Разуме се“, рече Хилвар, када му је Алвин поставио то питање, „нема ничег биолошки апсурдног у тој помисли. Живот не може да се зачне у безваздушном простору, али је зато у стању да развије облике који ту могу да опстану. То се сигурно догађало милионима пута, кад год би нека настањена планета изгубила атмосферу.“

„Али да ли се може очекивати да интелигентни облици живота постоје у вакууму? Зар се они не би обезбедили против губитка ваздуха?“

„Вероватно, уколико би се то догодило пошто су достигли одређен ниво интелигенције, да предупреде једну такву појаву. Али ако је атмосфера нестала док су се они још налазили на примитивном нивоу, морали би се или прилагодити или ишчезнути. Пошто би се прилагодили, могли су развити веома високу интелигенцију. У ствари, то би се по свој прилици догодило: подстицај би био веома велики.“

Алвин је закључио да је расправа била чисто теоријске природе, бар што се ове планете тиче.

Нигде није било никаквог трага да је на њој некада постојао живот, разуман или било какав други. Али, у том случају, каква је била сврха овог места? Алвин је био чврсто уверен да је читав вишечлани систем Седам Сунаца вештачког порекла, што значи да је и овај свет морао бити део великог пројекта.

Није било далеко од памети да је он замишљен искључиво као украс: на тај начин би небо изнад његовог џиновског садруга добило месец. Но, чак и да је то било посреди, чинило се више него вероватним да би и њему била придодана нека намена.

„Гледај“, рече Хилвар, показавши на екран. „Тамо, надесно.“

Алвин је променио смер кретања брода и предео се искосио под њим. Црвено осветљене стене слиле су се у непрекидан низ, услед брзине њиховог кретања; а онда се слика поново умирила и испод њих се појавио непогрешиви знак живота.