Читать «Град и звезде» онлайн - страница 138

„Закаснио си“, рече. „Већ је овде.“

Галаксија се много пута окренула око властите осе од када се свест први пут зачела у Ваномонду. Тек нејасно се присећао тих раних епоха и бића која су бдела над њим — али још је добро памтио потиштеност која га је обузела пошто су она отишла и оставила га самог међу звездама. У потоњим вековима, он је лутао од сунца до сунца, полако развијајући и повећавајући своје моћи. Некада је сањао о томе да поново сретне оне који су помогли његово рођење иако је тај сан у међувремену прилично избледео, ипак није сасвим нестао.

На безброј светова пронашао је трагове које је живот оставио за собом, али разум је открио само једном: међутим, од Црног Сунца побегао је главом без обзира. Васељена је, срећом, веома велика, а трагање једва да је почело.

Без обзира на то што је потицао са велике удаљености у простору и времену, џиновски прасак енергије из срца Галаксије допро је до Ванамонда кроз напон светлосних година. Сасвим се разликовао од зрачења звезда, појавивши се у његовом пољу свести исто тако ненадано као и траг метеора на ведром ноћном небу. Ванамонд се винуо кроз простор и време ка њему, ка последњем трену његовог постојања, одбацивши од себе што је боље умео мртво, непроменљиво устројство прошлости.

Дугачко, метално обличје, бескрајно сложеног склопа, изгледало му је недокучиво, пошто му је било у подједнакој мери страно као и готово све ствари физичког света. Још је имало око себе ореол енергије који га је призвао кроз Васељену, али то га сада више није занимало.

Пажљиво, уз танану снебивљивост дивље животиње која се припрема за лет, хитнуо се ка два ума која је открио.

Истог часа је схватио да је његово дуго трагање најзад уродило плодом.

Алвин је зграбио Хилвара за рамена и жестоко га продрмао, настојећи да га поврати у стварност.

„Реци ми шта се догађа!“ завапи. „Шта желиш да урадим?“

Одблудели, неодређени поглед полако се изгубио из Хилварових очију.

„Још ми није јасно“, рече, „али нема места бојазни у то сам сигуран. Ма шта да је посреди, неће нам наудити. Изгледа само… радознало.“

Алвин је управо заустио да одговори, када га је изненада прожео осећај различит од свих које је искусио раније у животу. Изгледало је да му се телом шири некаква топла, титрава јара; трајало је само неколико секунди, али када се окончало, он више није био само пређашњи Алвин.

Нешто је делило његов мозак, преклапајући га као што би један круг делимично прекрио други.

Такође је био свестан велике брзине Хилваровог ума, кога је исто тако обузело необично створење што се спустило на њих. Осећај је пре био необичан него пријатан: тек посредством њега, Алвин је први пут наслутио праву телепатију: способност која је код његовог народа толико закржљала да се сада могла користити једино за управљање машинама.

Алвин се сместа побунио када је Серанис покушала да му запоседне ум, али овом наметању није се успротивио. То би било узалудно, а сада је знао да ово створење, ма шта иначе било, није непријатељски расположено. Опустио се, прихвативши без отпора чињеницу да му несравњиво већа интелигенција од његове истражује ум. Ово уверење, међутим, није било сасвим тачно.