Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 105

Потпуно сам заборавио да споменем бернардинца Леља. Лељ је угинуо. Једноставно од старости. Алек воли да прича да је овај необичан пас непосредно пре смрти научио да чита.

А сада о мени. Много, много пута за време монотоних дежурстава, за време усамљених шетњи и једноставно бесаних ноћи размишљао сам о свему што се догодило и постављао себи само једно питање: јесам ли био у праву или нисам? Формално сам био у праву, претпостављени су се сложили да су моји поступци били у складу са ситуацијом, само ме је начелник цивилне управе укорио због тога што одмах нисам дао кофер и самим тим изложио очевице непотребном ризику. За хватање Хинкуса и за спасавање више од милиона круна добио сам награду, а у пензију сам отишао у звању вишег инспектора — максимум, са којим сам могао рачунати. Морао сам се и те како намучити док сам писао извештај о овом необичном догађају. Морао сам одстранити из званичних аката сваки наговештај о мом субјективном ставу, и на крају ми је то, по свој прилици, пошло за руком. У сваком случају, нисам служио ни за спрдњу, нити сам стекао репутацију маштара. Наравно, у извештају није било много чега. Како се може описати у полицијском документу она стравична трка на скијама преко снежне равнице? Када ми за време болести расте температура, ја поново и поново видим у бунилу онај необичан, нељудски призор и чујем фијук и тутањ… Не, формално све је било на свом месту. Истина, другови су ми се понекад подсмевали кад се нацврцкају, али чисто пријатељски, без злобе и саркастичности. Згуту сам испричао више него осталима. Он је дуго размишљао, чешкао своју четкасту, оштру браду, смрдео лулом, али ништа паметно није рекао, само ми је обећао да ником неће причати о овом догађају. често сам потрзао разговор на ту тему са Алеком. Сваки пут је одговарао лаконски и само је једном приликом, кријући поглед, признао, да га је тада највише интересовало да сачува хотел и да клијенти остану живи. чини ми се да се потом стидео ових речи и да му је било жао што је отворено рекао. А Симоне ми све до погибије није рекао ни речи.

По свој прилици су они ипак заиста били дошљаци. Никада и ни у којој прилици нисам износио своје лично мишљење о овом. Говорећи пред комисијама увек сам се држао голих факата и оног извештаја који сам поднео својим старешинама. Али сада готово не сумњам. Ако су се људи искрцали на Марс и Венеру, зашто се неко не би искрцао код нас, на Земљу? И затим, просто је немогуће смислити другу верзију која би објаснила сва нејасна места овог догађаја. Али зар је проблем у томе што су они били дошљаци? Много сам размишљао о томе и сада могу рећи: да, проблем је само у томе. Они су кукавци прошли као бос по трњу и, понети се према њима онако како сам се понео ја, превише је окрутно. По свој прилици, цео проблем је у томе што нису долетели у прави час и што нису сусрели оне људе које је требало да сретну. Срели су гангстере и полицију. Па, добро. А да су сусрели контраобавештајце или војна лица? Боље би прошли? Тешко…