Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 103

Сву долину испуњавала је снажна уједначена бука, хеликоптер се полако, рекло би се без журбе, спуштао све ниже, прошао изнад бегунаца, престигао их, вратио се, спуштао све ниже, а они су наставили стреловито да јуре низ долину, као да ништа не виде и не чују, и тада у ову снажну манотону буку продре нови звук, злослутни испрекидани тресак, и бегунци се устумараше, а затим Олаф паде и остаде непомично да лежи, а затим се Мозес стрмоглавце откотрља по снегу, а Симоне ми је кидао окавратник и ридао ми над ухом: «Видиш? Видиш? Видиш?…» А затим је хеликоптер лебдео над непомичним телима и полако се спустио, сакривши од нас и оне који су лежали непомично, и оне који су још покушавали да пужу… Снег се диже у ковитлац од његових елиса, блистави бели облак издиже се као грба над модрикастим окомитим литицама. Поново се зачу злослутно штектање митраљеза, и Алек чучну, заклонивши очи длановима, а Симоне је непрестано јецао, непрестамо викао: «Постигао си! Постигао си своје, тикване, убицо!»

Хеликоптер се исто тако полако подиже из снежног облака и, косо, одлазећи у јарко плаветнило неба, нестаде иза планинског гребена. И тада у приземљу тужно и жалосно зацвиле Лељ.

ЕПИЛОГ

Од тог времена прошло је више од двадесет година. Већ је година дана како сам у пензији.

Имам унуке, и ја понекад причам најмлађој ову повест. Истина; у мојим причама она се увек завршава срећно: дошљаци срећно одлазе кући у својој блиставој ракети, а Шампионову банду хвата полиција која је стигла у прави час. Најпре су дошљаци код мене одлазили на Венеру, а затим, кад су се на Венеру искрцале прве експедиције, морао сам преместити господина Мозеса у сазвежђе Волопаса.

Уосталом, није о томе реч.

Најпре чињенице. Боцин Грлић су раскрчили после два дана. Позвао сам полицију и предао сам јој Хинкуса; милион сто педесет хиљада круна и свој подробан извештај. Али истрага треба рећи, ништа није утврдила. Истина, у разривеном снегу нађено је више од петстотина сребрних метака, али Шампионов хеликоптер, који је покупио лешеве, нестао је без трага. После неколико недеља брачни пар туриста-скијаша, који је крстарио близу наше долине, известио је да је видео како је некакав хеликоптер пред самим њиховим очима пао у језеро Три Хиљаде Девица. Била су организована трагања, али није се открило ништа интересантно. Дубина овог језера, као што је познато, достиже местимично четири стотине метара, дно му је залеђено, и рељеф дна се непрестано мења. Шампион је, по свој прилици, погинуо — у сваком случају на злочиначкој арени се више није појављивао. Његова банда, захваљујући Хинкусу, који је хитао да спасе своју кожу, била је делимично похватана, а делимично се распршила по целој Европи. Гангстери, који су ислеђивани, нису ничим битним допунили Хинкусове исказе — сви су они били уверени да је Велзевул био чаробњак и чак ђаво главом. Симоне је сматрао да је један од робота већ у хеликоптеру дошао к себи и да је последњим пламсајем снаге уништио све до чега је могао да се докобеља. То је сасвим лако могуће, и ако је тако, онда не завидим Шампиону на његовим последњим минутима…