Читать «Хотел «Код Погинулог Алпинисте»» онлайн - страница 104

Симоне је тада постао водећи специјалиста за та питања. Образовао је некакве комисије, писао у штампи и часописима, иступао на телевизији. Показало се да је он у ствари био еминентни физичар, али му то нимало није помогло. Ни његов веома велики ауторитет није помогао, ни негдашње заслуге. Не знам шта су о њему говорили у научним круговима, али он тамо, по моме мишљењу, није добио никакву подршку. Комисије су, истина, функционисале, све су нас, чак и Кајсу, позивале у својству сведока, ипак ниједан научни часопис, колико је мени познато, није објавио о томе ни ретка.

Комисије су се расформирале, поново се образовале, час се спајале са Друштвом за испитивање летећих тањира, час се одвајале од њега, материјале комисија су власти час држале у тајности, час су се нашироко објављивали, десетине и стотине квази зналаца бактали су се са овим, изашло је неколико брошура које су написаИи лажни сведоци и сумњиви очевици, и завршило се све то тиме што је Симоне остао сам са групицом ентузијаста — младих научника и студената. Они су организовали експедицију у рејону Боциног Грлића, покушавајући да пронађу остатке уништене централе. Током једне од тих експедиција, Симоне је погинуо. Али ништа нису успели да пронађу.

Сви остали учесници описаних догађаја су и данас живи. Недавно сам прочитао о одавању признања ди Барнстокру у Међународном друштву илузиониста — старац је напунио деведесет година.

На свечаности у његову част присуствовала је заносна братаница слављеника Бринхилда Кан са супругом, познатим космонаутом Пери Каном. Хинкус издржава своју доживотну и једнако пише молбе за помиловање. У почетку издржавања казне на њега су извршена два атентата, био је рањен у главу, али се некако извукао. Кажу да се посветио резбарењу у дрвету и да му то доноси приличну допунску зараду. Затворска администрација је задовољна њиме. Кајса се удала, има четворо деце.

Прошле године сам ишао код Алека и видео сам је. Она живи у предграђу Мира и веома се мало изменила — исто је онако дебела, исто онако глупа и воли да се смеје. Уверен сам да је цела трагедија прошла потпуно мимо њене свести, не оставивши никаквих трагова.

Алек и ја смо велики пријатељи. Хотел «Код Међузвезданог Зомбија» успешно послује — у долини су сада две зграде, друга је направљена од савременог материјала, обилује електронским комфором и нимало ми се не допада. Кад одлазим код Алека, увек одседам у својој старој соби, а вечери проводимо, као у старо време, у салону са камином, са чашом врућег портоа са зачинима.

Авај, једна чаша је сада довољна за цело вече. Алек је јако омршавио и пустио браду, нос му је постао тамноцрвен, као и раније воли да говори пригушеним гласом и радо се шали са гостима. Као и раније пасионирано се бави проналазаштвом и чак је патентирао нови тип мотора на ветар. Проналазачку диплому држи у застакљеном раму изнад свог старог сефа у старој канцеларији. Вечни мотори обе врсте још нису пуштени у погон; забога, у питању су детаљи. Колико сам схватио, да би његови вечити мотори заиста радили вечито, потребно је пронаћи вечиту пластичну масу. Увек ми је веома лепо код Алека — тако мирно, удобно. Али једном ми је шапћући признао да сад чува у подруму Бренов митраљез — за сваки случај.