Читать «Песме далеке Земље» онлайн - страница 122

Они ведро враћају ковачу новца људску ковину, Младиће што умреће у пуном сјају да никад не остаре.

Лорен је стрпљиво сачекао да Мирисине мисли заврше свој пут. А онда убаци једну картицу у готово невидљив прорез испод самртне маске и једна кружна врата се бешумно отворише.

Изгледало је потпуно неприлично затећи у свемирском броду гардеробу пуну тешких бунди, али Мириси одмах постаде јасно откуда потреба за њима. Температура је зачас пала много степени и она је већ почела да дрхти од студени на коју није била навикла.

Лорен јој поможе да навуче термокомбинезон — што није било сасвим једноставно у бестежинском стању — и они стадоше да лебде ка кругу смрзнутих стакала, смештених на наспрамном зиду мале коморе. Кристална заклопна врата отворише се ка њима попут стакленог поклопца на џепном сату и изнутра их запахну талас смрзнутог ваздуха. Мириса не само да није искусила нешто тако ледено, него није ни замишљала да је могуће. Праменови паре кондензоваше се у смрзнутом ваздуху, поигравајући около попут духова. Она погледа Лорена као да му каже: „Не очекујеш ваљда да уђем тамо!”

Он је умирујуће узе за руку: „Не брини — комбинезон ће те штитити, а за неколико минута уопште нећеш примећивати хладноћу на лицу.”

Тешко јој је било да у то поверује; али, он је био у праву. Када је кренула за њим кроз заклопна врата, обазриво дишући у први мах, са изненађењем установи да то искуство уопште није непријатно. Напротив, деловало је прилично подстицајно; први пут јој је постало јасно зашто су људи добровољно одлазили у поларна подручја Земље.

Лако је могла замислити да се и сама тамо налази, јер чинило јој се да лебди у некој студеној, снежнобелој васељени. Свуда око ње налазило се блиставо саће које је могло бити начињено од леда, образујући на хиљаде хексагоналних ћелија. Ствар је готово личила на мању верзију Магелановог штитника — с том разликом што су јединице овде имале у пречнику само око један метар и биле повезане сплетовима цеви и свежњевима жица.

Ту су се, значи, они налазили, спавајући посвуда око ње — на стотине хиљада колониста за које је Земља још представљала, у дословном смислу, сећање на јучерашњи дан. О чему ли су сањали, запита се она, негде на половини свог сна дугог пет стотина година? Да ли је мозак уопште сањао на тој мрачној ничијој земљи између живота и смрти? Није, према Лорену; али ко је могао бити сигуран?

Мириса је већ видела видео снимке пчела које зује за својим тајанственим пословима у кошници; сада се осећала као људска пчела док је ишла за Лореном, хватајући се за мрежу трачница која се пружала преко великих саћа. Осећала се сада сасвим лагодно у бестежинском стању и више није примећивала ни велику студен. У ствари, једва да је била свесна и властитог тела и повремено је морала да уверава саму себе да све ово није само сан из кога ће се сваког часа пробудити.

На ћелијама нису стајала исписана имена, већ су носиле алфанумеричке шифре; Лорен се непогрешиво упути ка једној са ознаком Х-354. На додир једног дугмета, хексагонални метални и стаклени контејнер склизну напоље на телескопским трачницама и у њему се указа једна уснула жена.