Читать «Песме далеке Земље» онлайн - страница 121

„Највеће достигнуће људског генија — Земљин поседњи дар својој деци. Једнога дана, захваљујући овоме, постаћемо господари Галаксије.”

Док је то изговарао у гласу му се појави призвук надмености због кога се Мириса благо трже. Био је то поново онај стари Лорен, из раздобља пре но што га је смешкала Таласа. Нека буде тако, помисли она; али део њега ипак је заувек промењен.

„Мислиш ли”, упита га она, „да ће Галаксија то уопште приметити?”

Но, призор је на њу и те како деловао и она је дуго нетремице посматрала огромна, тајанствена обличја која су јој довела Лорена преко бездана што се мери светлосним годинама. Није знала треба ли да их благосиља због онога што су јој донела или да их проклиње зато што ће јој то ускоро узети.

Лорен настави да је води кроз лавиринт, све дубље у унутрашњост Магелана. Уз пут нису никога срели; ова околност најбоље је предочавала величину брода — односно малобројност његове посаде.

„Готово смо стигли”, рече Лорен гласом који је постао пригушен и свечан. „А ово је Чувар.”

Потпуно затечена, Мириса отплута до златног лица које ју је посматрало из једне нише и заустави се тик пред њим. Испруживши шаку, она додирну хладни метал. Био је, дакле, стваран — а не, као што је у први мах помислила, само холодисплеј.

„Шта је… ко је… ово?” прошапта она.

„Понели смо много ремек-дела Земљине уметности”, објасни јој Лорен, истовремено и сетно и поносно. „Ово је било једно од најзнаменитијих. Он је био краљ који је умро веома млад — још као дечак…”

Лоренов глас замре док им се у глави врзмала иста мисао. Мириса је морала да зажмирка неколико пута како би отрла сузе пре но што је успела да прочита запис испод маске.

ТУТАНКАМОН

1361–1353. п.н.е.

(Долина краљева, Египат, 1922. н.е.)

Да, био је готово истог узраста као Кумар. Златно лице посматрало их је преко миленијума и светлосних година — лице младог бога ишчезлог у цвету младости. На њему су се назирали моћ и самопоуздање, али још не и надменост и окрутност које би му подариле изгубљене године.

„Зашто је овде?” упита Мириса, напола наслућујући одговор.

„Изгледало је као сасвим прикладан симбол. Египћани су веровали да ће, уколико изврше праве обреде, мртви поново живети на својеврсном другом свету. Чисто сујеверје, разуме се — али овде је постало стварност.”

Не, међутим, онако како бих ја то пожелела, помисли Мириса тужно. Нетремице посматрајући као угљен црне очи дечака-краља, који ју је гледао из своје маске од жеженог злата, било је тешко поверовати да је посреди само чудесно уметничко дело, а не и жива особа.

Никако није могла да се отргне том спокојном, али и хипнотичком погледу који је сезао до ње преко столећа. Она још једном испружи шаку и помилова златни образ. Драгоцени метал изненада је подсети на једну песму коју је пронашла у архивама Првог Спуштања, када је наложила компјутеру да пребира по литератури прошлости у трагању за речима утехе. Највећи део од више стотина стихова није био овде прикладан, али је овај („Аутор непознат —?1800–2100”) савршено одговарао: