Читать «Песме далеке Земље» онлайн

ПОЛАРИС

1986.

АУТОРОВА БЕЛЕШКА

Овај роман темељи се на једној замисли обрађеној пре скоро тридесет година у краткој причи истог наслова (сада је увршћена у моју збирку Друга страна неба). Ову верзију је, међутим, непосредно — и негативно — надахнула скорашња плима спејс-опера која је запљуснула телевизијске и биоскопске екране. (Питање: шта је супротно од инспирације — експирација?)

Молим вас, немојте ме погрешно разумети: веома сам уживао у најбољим епизодама Звезданих стаза, као и у епосима Лукаса и Спилберга — да се помену само најзнаменитији примери овог поџанра. Али ова остварења спадају у епску фантастику, а не у научну фантастику у строгом значењу овог термина. Сада изгледа готово извесно да у стварној васељени вероватно никада нећемо надмашити брзину светлости. Чак и најближи звездани системи увек ће од нас остати удаљени деценијама или столећима; никакав „хиперпогон” никада вас неће пребацивати из епизоде у епизоду да бисте стигли на време за емитовање наредне недеље. Велики Продуцент на Небу напросто није тако испланирао свој програм.

Током последње деценије дошло је до значајне и прилично изненађујуће промене става научника према проблему постојања ванземаљске интелигенције. Цела ова област није стекла обимније уважавање (осим међу оним сумњивим сподобама које се називају писцима научне фантастике) све до шездесетих година, када се појавило дело Шкловског и Сегана Разумни живот у свемиру (1966), које је овде представљало беочуг.

Али сада је дошло до преокрета. Потпуни неуспех настојања да се пронађе било какав траг живота у Сунчевом систему или да се разаберу евентуални међузвездани радиосигнали, које би наше велике антене требало да сасвим лако региструју, нагнао је неке научнике да утврде како смо „можда ми сами у свемиру…” Др Френц Типлер, најистакнутији заговорник овог гледишта, расрдио је (несумњиво хотимице) сеганијанце тиме што је једном од својих радова дао изазован наслов „Не постоје интелигентни ванземаљци”. Карл Сеган ет ал тврде, међутим (и ја се слажем са њима) да је прерано извлачити овако далекосежне закључке.

У међувремену, расправа узима маха; као што је мудро примећено, и потврдан и одречан одговор овде били би изузетно значајни. Питање се, међутим, може разрешити једино чињеницама и налазима, а никако макар и свом силом логике, која може изгледати веома уверљива. Ја бих волео када би цео спор био добровољно замрзнут за деценију или две, како би радиоастрономи добили прилику да, попут испирача злата, на миру просеју бујицу шумова која се непрекидно слива са неба.

Овај роман је, између осталог, мој покушај да напишем потпуно реалистично прозно дело о теми међузвезданог путовања — баш као што сам у књизи Прелудијум за свемир (1951) употребио чињенице о познатој или предвидљивој технологији да предочим Човеково прво путовање изван Земље. Не постоји ништа у овој књизи што пркоси познатим начелима или их пориче; једина уистину неспутана екстраполација јесте „квантни погон”, али чак и та замисао има веома уважено порекло. (Видети „Захвалнице”). Уколико би се испоставило да је посреди само пука маштарија, увек постоји неколико изгледних алтернатива; а ако смо ми, примитивци из двадесетог столећа, кадри да их замислимо, будућа наука биће несумњиво у стању да пронађе и нешто знатно боље.