Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 9

„Зовем се Киун”, тужно је рекао грађанин. „Идем из Арканара.”

„Бежиш из Арканара”, рекао је Румата, сагавши се.

„Бежим”, тужно се сложио грађанин.

Чудак некакав, помислио је Румата. Или је можда ипак шпијун? Требало би проверити… А зашто би у ствари требало? Коме је то потребно? Ко сам ја, да бих га проверавао? Па и не желим уопште да га проверавам! Зашто му једноставно не бих поверовао! Ето, иде грађанин, очигледно књигочатац, бежи спасавајући свој живот… Сам је, боји се, слаб је, тражи заштиту… Наишао је на аристократу. Аристрократи се из глупости или из обести у политику не разумеју, а мачеви су им дуги, и сиве они не воле. Зашто грађанин Киун не би искористио некористољубиву заштиту глупог и поносног аристократе? И то би било све. Нећу га ја проверавати. Немам зашто. Поразговараћемо, прекратити време, растати се као пријатељи…

„Киун…” рекао је. „Познавао сам једнога Киуна. Био је продавац хране и алхемичар из Металне улице. Јеси ли ти његов рођак?”

„На жалост, јесам”, рекао је Киун, „истина далеки рођак али за њих је то свеједно… До дванаестог колена уназад.”

„И где сада бежиш, Киуне?”

„Било где… Што даље. Многи беже у Ирукан. Покушаћу и ја у Ирукан.”

„Тако, тако”, рекао је Румата. „И мислиш да ће те благородни дон превести преко границе?”

Киун је оћутао.

„Или можда мислиш, да благородни дон не зна, ко је алхемичар Киун из Металне улице?”

Киун је ћутао. Не говорим оно што би требало да говорим, помислио је Румата. Дигао се на седлу и повикао, имитирајући гласника на Краљевском тргу:

„Оптужује се и крив је за ужасне, неопростиве злочине против бога, круне и мира!”

Киун је ћутао.

„А шта ако благородни дон безумно обожава дона Ребу? Ако је он свим срцем својим одан сивима и сивој идеји? Или можда сматраш да је то немогуће?”

Киун је ћутао. Из помрчине са десне стране пута појавила се изломљена сенка вешала. Под пречком се белело наго тело, обешено за ноге. Ехе, свеједно од свега тога, помислио је Румата. Затегао је узде, дограбио Киуна за раме и окренуо га лицем према себи.

„Ако те благородни дон овога истога часа обеси поред ове шкитнице?” рекао је, загледавши се у бело иице са тамним јамама очију. „Сам. Брзо и вешто. На чврстом арканарском конопцу. У име идеала. Зашто ћутиш, писмени Киуне?”

Киун је ћутао. Зуби су му цвокотали, и он се слабо грчио под руком Румате, као стегнути гуштер. Наједном је нешто са пљеском пало у јарак крај пута, и тог истог часа, као због тога да би заглушио тај пљесак, он је очајнички повикао:

„Но, обеси ме! Обеси, издајниче.”

Румата је дошао до даха и пустио је Киуна.

„Нашалио сам се”, рекао је. „Не бој се.”

„Лаж, лаж…” јецајући, мрмљао је Киун. „Свуда само лаж!…”

„Добро, де, не љути се”, рекао је Румата. „Боље подигни оно што си тамо бацио — може да се навлажи…”

Киун је постојао мало, заносећи се и јецајући, без икаквог циља се лупкајући длановима по кабаници и спустио се у јарак. Румата је чекао, уморно се погуривши у седлу. Значи, тако и треба да буде, мислио је, значи да другачије једноставно и не може… Киун се извукао из јарка, стављајући у кошуљу свежањ.