Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 11

„С-тој! Како се оно зва… Ти, благородни!…”

Румата је, истуривши браду, прошао поред њега не удостојивши га чак ни погледа.

„…А ако језик обичног човека лиже погрешну чизму”, гласно је говорио, „онда тај језик треба удаљити, јер је речено: ‘Језик твој — непријатељ је мој’…”

Киун се кретао иза коња широким корацима. Румата је ивицом ока видео како му се од зноја пресијава ћела.

„Стој, када ти се каже!” заурлао је јуришник.

Чуло се како, лупкајући секиром, трчи низ степенике, спомињући истовремено бога, ђавола и сву ту благородну стоку истовремено.

Једно петорица, помислио је Румата, савијајући манжете. Пијани месари. Глупости.

Прошли су поред крчме и скренули ка шуми.

„Могао сам да идем и брже, ако је потребно”, рекао је Киун неприродно чврстим гласом.

„Глупости!” рекао је Румата, зауздавајући ждребца. „Било би досадно проћи толико миља и ниједном се не потући. Зар никада не желиш да се потучеш, Киуне? Стално приче, приче…”

„Не”, рекао је Киун. „Никада нисам пожелео да се тучем.”

„У томе и јесте несрећа”, промрмљао је Румата, окрећући ждребца и лагано навлачећи рукавице.

Иза заокрета су се појавила два коњаника и, угледавши га, наједном су се зауставили.

„Ехеј, ти, благородни доне!” повикао је један. „Исправе покажи!”

„Фукаро”, проговорио је стакласто-звонким гласом Румата. „Неписмени сте, шта ће вам исправе?”

Гурнуо је ждрепца коленом и касом кренуо у сусрет јуришницима. Плаше се, помислио је. Праве се… Но, барем пар шамара! Не… Ништа од свега неће испасти. Толико желим да искалим мржњу, која се у мени накупила за овај један дан, али, чини се, ништа од свега тога неће испасти. Остаћемо хумани, све ћемо опростити и бићемо мирни, као богови. Нека они кољу и скрнаве, ми ћемо остати мирни, као богови. Богови никуда не морају да журе, пред њима је вечност…

Сасвим им се приближио. Јуришници су несигурно дигли секире и повукли се уназад.

„Но?” рекао је Румата.

„Шта значи то ‘но’?” збуњено је рекао први јуришник. „Па то је, значи, благородни дон Румата?”

Други јуришник је одмах окренуо коња и у галопу одјурио. Први се повукао, спустивши секиру.

„Молимо за опроштај, благородни доне”, брзо је почео да говори. „Нисмо вас препознали. У питању је мала грешка. Ствар је државна, грешке су увек могуће. Момци су мало попили, горе од жеље…” Почео је да га заобилази постранце. „И сами схватате, времена су тешка… Ловимо побегле учене људе. Не желимо да се жалите, благородни доне…”

Румата му је окренуо леђа.

„Благородном дону желимо срећан пут!” са олакшањем у гласу повикао је за њим јуришник.

Када се он удаљио, Румата је тихо позвао: