Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 12

„Киуне!”

Нико му се није одазвао.

„Ехеј, Киуне!”

И поново се нико није одазвао. Ослушнувши мало, Румата је кроз зујање комараца зачуо шуштање жбуња. Киун се брзо пробијао преко поља на запад, тамо где се, удаљена двадесет миља налазила ируканска граница. То је све, помислио је Румата. Ето ти целог разговора. Увек једно те исто. Провера, опрезна размена двосмислених бајки… Читаве недеље трошиш душу на неважне разговоре са разним олошем, а када коначно сусретнеш правог човека, онда немаш времена да са њим поразговараш како треба; треба га прикрити, спасти, послати, на сигурно и безбедно место, и он одлази, тако и не схвативши да ли је имао посла са пријатељем или каприциозним изродом. Па и сам ништа нећеш сазнати о њему. Шта он хоће, шта може, зашто живи…

Сетио се јучерашњег Арканара. Чврсте камене куће на главним улицама, гостопримљиви фењер над улазом у таверну, доброћудни, сити трговци пијуцкају пиво за чистим столовима и дискутују о томе да свет уопште није лош, да цене житу падају, да цене одећи расту, да се завере откривају на време, да врачеве и сумњиве књигочатце набијају на колац, да је краљ, по обичају, величанствен и светао, а дон Реба безгранично паметан и увек на опрези. „Измислиће како да не!.. Свет је округао!…” „Од писмености, од писмености све долази браћо! Није у новцу срећа, сељак је наводно такође човек, а што даље — то више, увредљиви стихови, а онда и побуна…” „Све их треба на колац, браћо!.. А шта бих ја радио? Ја бих једноставно питао: писмен си? На колац! Стихове пишеш? На колац! Таблице знаш? На колац, сувише много знаш!” Бина, срце, још три кригле пива и порцију димљене зечетине. А по улици поплочаној камењем — грум, грум, грум — лупају поткованим чизмама набијени, руменог лица момци у сивим кошуљама, са тешким секирама о десном рамену. „Браћо! Ево их, то су заштитници! Зар ће они дозволити? Ни у ком случају! А мој, мој… На десном крилу! Још колико јуче сам га макљао! Да, браћо, то вам више није оно немирно доба! Стабилност престола, срећа, непоколебљиви мир и правичност! Ура, сиве чете! Ура, дон Реба! Нека је слава нашем краљу! Ех, браћо, како је диван сада живот!”

А по тамној равници краљевине Арканарске, осветљеној ватрама пожара и искрама бакљи, по путевима и стазама, изуједани комарцима, са подбијеним до крви ногама, покривени знојем и прашином, измучени, преплашени, утучени очајем, али чврсти као челик у свом убеђењу, беже, иду, лутају, заобилазећи мртве страже стотине несрећника, стављених ван закона само због тога, што умеју и желе да лече и уче свој изнурен болештинама и огрезао у незнању народ; због тога што, као богови, стварају од глине и камена другу природу за украшавање живота народа који не зна шта је то лепота; због тога што продиру у тајне природе, надајући се да ће успети да ставе те тајне у службу свом невештом, преплашеном старим враџбинама народу… Незаштићени, добри непрактични, који су далеко превазишли своје доба…

Румата је смакао рукавицу и замахнувши њом, треснуо ждрепца меду уши:

„Но, мрцино!” рекао је руски.