Читать «Тешко је бити Бог» онлайн - страница 14

Такорећи у најгушћој шуми, на једну миљу од пута, под огромним дрветом, сасушеним од старости, у земљу је била урасла нахерена колиба од огромних брвана, опкољена поцрнелом тарабом. На том месту се она налазила од вајкада, врата су јој увек била затворена, а крај полуиструлелог доксата видели су се искољени идоли, истесани од једног комада дрвета. Та изба је била најопасније место у Љтуцавој љуми. Говорило се да управо овамо долази једаред у дванаест година древни Пах, да би ту окотио потомка и да ту, завукављи се испод избе, умире, тако да је цео под у изби прекривен црним отровом, а када отров потече напоље — тада ће свему доћи крај. Говорило се да у ноћи непогода идоли сами почињу да се извлаче из земље, примичу се путу и дају знакове. И говорило се још, да се понекад у мртвим прозорима пали нељудска светлост, да се чују разни звуци и да се дим из димњака вије у стубу све до самога неба.

Не тако давно је сеоска будала што никада не пије, Ирма Шипак из села Благораствореније (а по народски — Смрдљивци), из глупости своје једне вечери навратио до избе и завирио кроз прозор. Кући се вратио сасвим поблесавео, а дошавши мало к себи, испричао је да је у изби горела јарка светлост, и да је за обичним столом седео на клупи човек и пио нешто из бачве, коју је држао једном руком. Лице човека било је опуштено готово до појаса, и било је све у некаквим мрљама. Био је то, очигледно, сам свети Мика још пре него што је пришао вери, многоженац, пијаница и развратник. Човек је могао да га посматра, савладавши само претходно страх. Из прозора је мирисало на нешто сладуњаво-опојно, и по дрветима око избе кретале су се сенке. Из целе околине долазили су људи да слушају причу будалине. А ствар се завршила тиме, што су стигли јуришници и, завивши му лактове на лопатице, отерали га у град Арканар. О колиби ни сада ипак не престају да причају, и не називају је другачије, до Пијани Брлог…

Пробивши се кроз жбуње гигантске папрати, Румата је сишао са коња пред доксатом Пијаног Брлога и обмотао поводац око једног идола. У изби је горела светлост, врата су била отворена и висила на једној шарки. У соби је јако заударало на алкохол, а на столу, међу оглоданим костима и комадима куване репе, уздизала се огромна глинена кригла.

„Добро вече, оче Кабани”, рекао је Румата, прекорачивши праг.

„Поздрављам вас”, одазвао се отац Кабани промуклим, као борбена труба гласом.

Румата је, звецкајући мамузама, пришао столу, бацио на клупу рукавице и поново погледао оца Кабанија. Отац Кабани је седео непокретно, наслонивши опуштено лице на дланове. Чупаве, полуседе веђе су му висиле на образима, као ватрава над провалијом. Из ноздрва његовог огромног носа, са сваким издахом са звиждуком је излетао ваздух; засићен алкохолом.