Читать «Град и звезде» онлайн - страница 152

Није тешко погодити шта се морало догодити у том кратком раздобљу. Чиста менталност је створена, али је била потпуно безумна, или, као што се да закључити на основу других извора, непомирљиво непријатељска према материји. Столећима је пустошила Васељену, све док најзад није стављена под контролу силама о којима ништа не знамо. Без обзира на то којем је оружју Царство прибегло, оно је готово сасвим исцрпло енергетске залихе звезда; из сећања на овај сукоб потичу готово сва предања о Освајачима.

'Луди Ум' се није могао уништити, пошто је био бесмртан. Био је одведен на руб Галаксије и тамо затамничен на начин који не разумемо. Затвор му је била необична вештачка звезда позната као Црно Сунце и он је ту остао до данашњег дана. Када Црно Сунце умре, он ће поново бити слободан. Колико нас времена дели од тог тренутка нико не може да каже!“

Калитракс је заћутао, као да се задубио у властите мисли, потпуно несвестан чињенице да су очи целог света упрте у њега. У дугој тишини, Алвин је бацио поглед на збијено мноштво око себе, покушавши да му докучи мисли суочене с овим откровењем — и том непознатом претњом која ће сада заменити мит о Освајачима. Највећим делом, лица његових суграђана била су укочена у изразу неверице; још су се упирали да одбаце лажну прошлост, али и даље нису били приправни да прихвате још чуднију стварност која ју је заменила.

Калитракс је поново почео да говори; док је описивао последње дане царства, глас му је постао мирнији и блажи. Како се слика раскриљавала пред њим, Алвин је схватио да је то доба у коме би се њему допадало да је живео. Тада је још било пустоловина и задивљујуће, неустрашиве храбрости — храбрости која је могла да задобије победу из чељусти несреће.

„Иако је 'Луди Ум' прилично опустошио Галаксију, залихе Царства и даље су биле огромне, а дух непоколебљив. Храброшћу којој се ми само можемо дивити, велики опит поново је започет, а предузета су трагања за грешком која је довела до катастрофе. Наравно, било је много оних који су се противили том подухвату, проричући даље несреће, али били су надгласани. Пројекат је настављен и, уз тако горко стечено знање, овога пута доживео је успех.

Нова раса која је била рођена имала је потенцијални интелект који се уопште није могао мерити. Али била је потпуно детињаста; не знамо да ли су њени творци то и очекивали, али вероватно је да су то држали за неминовно. Требало је да прођу милиони година да би достигла ниво зрелости, а ништа није могло убрзати тај процес. Ванамонд је био први такав ум; сигурно има и других у Галаксији, али сматрамо да их је тек неколико створено, пошто Ванамонд никада није срео неког од својих сродника.