Читать «Град и звезде» онлайн - страница 151

Царство је трајало најмање милион година. Сигурно се суочило са многим кризама, можда чак и ратовима, али је све то нестало у полету великих раса које су заједно стремиле ка зрелости.

„Можемо бити поносни“, наставио је Калитракс, „на део који је припао нашим прецима у овој историји. Чак и када су достигли свој културни зенит, нису нимало изгубили старе подстреке.

Налазимо се на терену нагађања, а не проверених чињеница, али чини се извесним да је Човек надахнуо и управљао опитима који су у исти мах представљали крах и врхунску славу Царства.

Философија која је лежала у темељу тих опита била је следећа. Контакт са другим врстама показао је Човеку колико дубоко слика света једне расе зависи од њеног физичког тела и органа чула којима оно располаже. Тврдило се да, ако је то уопште могуће, до праве слике Васељене може доћи само онај ум који је ослобођен таквих физичких ограничења — заправо, чиста менталност. Ова замисао представљала је опште место међу многим древним религијским веровањима на Земљи и изгледало је необично да једна идеја која нема рационално порекло коначно постаје један од највећих циљева науке.

У природној Васељени никада није утврђено постојање бестелесне интелигенције; Царство је преузело на себе да је створи. Ми смо заборавили, уз толико других ствари, умешност и знање који су то омогућили. Научници Царства овладали су свим силама Природе, свим тајнама простора и времена. Као што наши умови представљају успутни производ бескрајно сложеног распореда можданих ћелија, међусобно повезаних мрежом нервног система, тако су и они започели стварање мозга чији саставни делови нису материјалне природе, већ склопови отиснути у самом простору. Такав мозак, уколико се он уопште тако може назвати, користио би електричне или још више силе за своје операције и сасвим би био ослобођен тираније материје. Могао би да функционише непоредиво брже од сваке органске интелигенције, а трајао би до последњег ерга слободне енергије у Васељени; његовим моћима не би било граница. Када би једном био створен, сам би наставио да развија потенцијале које не би могли предвидети чак ни његови творци.

Поглавито на основу искуства стеченог у властитој регенерацији, Човек је предложио стварање једног таквог бића. Био је то највећи изазов који је икада упућен интелигенцији у Васељени и после много векова расправљања, он је најзад прихваћен. Све расе Галаксије удружиле су снаге да остваре овај пројекат.

Између сна и његовог испуњења стајало је читавих милион година. Цивилизације су доживљавале успоне и падове, напори многих светова дуги миленијуме падали су у воду, али смер никада није заборављен. Једног дана ћемо можда сазнати целовиту причу о томе, о највећем подухвату који је предузет у читавој историји. Данас једино знамо да се он окончао несрећом која је готово уништила Галаксију.

У то раздобље Ванамонд одбија да иде. Постоји уска временска зона која му је запретена; али ми верујемо да иза тога стоје само његови страхови. На његовом почетку, Царство се налазило на врхунцу моћи, у напетом ишчекивању предстојећег успеха. На крају, само неколико хиљада година касније, Царство је пропало, а и саме звезде су се затамниле, као да им је неко исисао сву снагу. Над Галаксијом се надвила авет страха, страха за који је везано име: 'Луди Ум'.