Читать «Град и звезде» онлайн - страница 141

Јесерак није мислио да је остварен неки велики напредак; у ствари, уопште му није било јасно како би се до тако нечег могло доћи. Веће, које је једва прихватило постојање Лиса, и даље није било способно да схвати шта се догодило. Али јасно је било заплашено, што је вероватно био случај и са посетиоцима, премда је њима успевало да умешније прикрију страх.

Сам Јесерак није био толико ужаснут колико је очекивао; страх је и даље постојао у њему, али сад се најзад суочио са њим. Један део Алвинове нехајности — или можда храбрости? — почео је да му мења назоре и отвара нова обзорја. Није веровао да ће икада бити у стању да закорачи изван зидина Диаспара, али сада је најзад разумео порив који је нагонио Алвина да то предузме.

Председниково питање затекло га је одсутног духом, али он се брзо прибрао.

„Мислим“, рече, „да је посреди пуки случај што се ова околност није раније указала. Знамо да је било четрнаест претходних Јединствених, а у залеђу њиховог стварања сигурно је стајао неки одређен план. Чини ми се да је тај план требало да обезбеди да Лис и Диаспар не остану вечно раздвојени. Алвин се побринуо за то, али је у исти мах учинио нешто што сумњам да се налазило у првобитној схеми. Може ли Централни Компјутер да потврди ово?“

Безлични глас одмах је узвратио.

„Већник зна да ја не могу да коментаришем упутства која су ми дали моји творци.“

Јесерак је прихватио благи укор.

„Ма какав био узрок, чињенице се не могу оспоравати. Алвин се отиснуо у свемир. Када се врати, можете га спречити да поново оде, премда сумњам да би вам тако нешто пошло за руком, с обзиром на то да је он у међувремену сигурно много научио. А ако се догодило оно чега се бојите, не постоји више ништа што бисмо могли предузети. Земља је сасвим беспомоћна, као што је била милионима векова.“

Јесерак је застао и бацио поглед дуж столова. Његове речи никоме се нису допале, али он то није ни очекивао.

„Па ипак, не видим због чега бисмо били узбуђени. Земља сада није у нимало већој опасности него што је увек била. Зашто би два човека у једном малом броду поново срушила на нас срџбу Освајача? Ако хоћемо да будем поштени према самима себи, морамо признати да су Освајачи могли да униште наш свет још веома давно.“

Завладала је тишина неодобравања. Била је то јерес, а и сам би је Јесерак некада био осудио као такву.

Подигавши веђе, Председник је узео реч.

„Зар не постоји предање да су Освајачи поштедели Земљу само под условом да Човек више никада не оде у космос? А сада смо прекршили тај услов.“

„Предање, да“, рече Јесерак. „Многе ствари прихватамо здраво за готово, а ово је једна од њих. Међутим, не постоји никакав доказ. Изгледа ми невероватно да нешто што је тако важно не би било забележено у сећања Централног Компјутера, па ипак он нема појма о том пакту. Распитао сам се о томе, премда само код информационих машина. Веће може да постави питање непосредно.“

Јесерак није видео зашто би ризиковао другу опомену због закорачења на забрањену територију и зато је сачекао Председников одговор.