Читать «Град и звезде» онлайн - страница 134

Била је то добра поука неопрезним посетиоцима. Надао се да Алвину неће промаћи ово наравоученије.

Стигли су до трупине и бацили поглед у отворену унутрашњост брода. Имали су утисак да им се пред очима налази огромна зграда која је грубо располућена; подови, зидови, и таванице, преломљени у тачки експлозије, пружали су извитоперену слику попречног пресека брода. Алвин се упитао каква необична бића и даље почивају на местима где их је смрт затекла у олупини њихове летелице.

„Не разумем“, рече Хилвар изненада. „Овај одељак брода тешко је оштећен, али је ипак прилично сачуван. Где се део остатак? Да се летелица није преполовила у свемиру, после чега је ова трупина пала овде?“

Одговор су сазнали тек када су робота поново послали у истраживање, а и сами испитали подручје око олупине. Није било ни присенка сумње; све ограде које су могли имати нестале су када је Алвин пронашао на малом брду поред брода низ ниских хумки, од којих је свака била дугачка по десет стопа.

„Дакле, спустили су се овде“, настави Хилвар, „и пренебрегли упозорење. Били су љубопитљиви, баш као и ти. Покушали су да отворе куполу.“

Показао је на другу страну кратера, према глаткој опни и даље без белега, у коју су отпутовали владаоци овог света запрели своја блага. Али то више није била купола; сада се видела готово цела кугла, пошто је тле у коме је постављена дигнуто у ваздух.

„Уништили су властити брод и многи су ту погинули. Но, без обзира на то, успело им је да га некако окрпе и да се поново отисну у свемир; одбацили су овај одељак и све што је било од неке вредности. Какав је то подухват морао бити!“

Алвин га готово није чуо. Посматрао је необичан знак који га је најпре привукао на ово место: била је то танка цев, око које се налазио водоравни круг на трећини пута од врха. Ма како му изгледао стран и непознат, Алвин је могао да одговори на нему поруку коју је овај носио низ векове.

Под тим каменовима — уколико би одлучио да их разгрне — чекало га је решење бар једне загонетке. Али она је могла и да остане тајна; било ко да су ова бића, она су завредила право на вечни спокој.

Хилвар је готово пречуо речи које је Алвин прошапутао док су се лагано враћали ка броду.

„Надам се да су стигли кући“, рече.

„А куда сад?“ упита Хилвар, када су поново дошли у свемир.

Алвин је замишљено погледао екран пре но што је одговорио.

„Мислиш ли да би требало да се вратим?“ упита.

„То би било мудро. Срећа нас можда неће још дуго пратити, а ко зна каква нас још изненађења чекају на овим планетама.“

Био је то глас здравог разума и опрезности и Алвин је био спреман да му сада посвети већу пажњу него што би то учинио неколико дана раније. Али превалио је велики пут и цео живот чекао на овај тренутак; неће се вратити док још има толико много да се види.

„Од сада ћемо остати у броду“, рече, „и нигде се нећемо спустити на површину. Тако ћемо бити довољно безбедни.“

Хилвар је слегао раменима, као да одбија да прихвати било какву одговорност за оно што се може убудуће догодити. Сада, када је Алвин показао извесну меру опреза, није му се чинило одвећ мудрим да призна да је и он подједнако радознао да наставе истраживање, премда је одавно изгубио сваку наду да ће на некој од ових планета срести разумни живот.