Читать «Песме далеке Земље» онлайн - страница 6

„Која то, драга?”

Сада је дошао ред на Мирису да се осети нелагодно, иако је успела да прикрије озлојеђеност. Није јој се допадало да према њој има покриветељско држање неко ко, заправо, није био одвећ интелигентан, премда несумњиво лукав — или је, можда, „препреден” била боља реч. Околност да је градоначелница Волдрон бацила око на Бранта није нимало забрињавала Мирису; то ју је само забављало, па је чак осећала и извесну симпатију према старијој жени.

„Можда је у питању нови роботски сејачки брод, попут онога који је донео устројство гена наших предака на Таласу.”

„Али тек сада — тако касно?”

„Зашто да не? Први сејачи могли су да достигну свега неколико постотака брзине светлости. Земља их је стално усавршавала — све до часа када је била уништена. Како су потоњи модели били готово десетоструко бржи, успели су да претекну оне спорије за отприлике једно столеће; већина њих мора да се још налази на путу. Шта ти мислиш, Бранте?”

Мириса је увек водила рачуна о томе да га укључи у разговоре, као и да га, уколико је то могуће, наведе да помисли како их је он заподенуо. Била је потпуно свесна његовог осећања подређености и није желела да га још више појачава.

Понекад је било веома самотно представљати најбистрију особу на Тарни; иако је одржавала везу са пет-шест себи равних људи на Три Острва, ретко се непосредно сретала са њима, а ни после свих минулих миленијума никаква комуникациона технологија није могла да замени сусрет очи у очи.

„Занимљива идеја”, примети Брант. „Није искључено да си у праву.” Иако му историја није била јача страна, Брант Фалконер располагао је техничким знањем о сложеном низу догађаја који су довели до колонизовања Таласе. „Само, шта ћемо”, упита он, „ако то одиста јесте нови сејачки брод који покушава да нас поново колонизује? Да му кажемо: Хвала лепо, али само не данас?”

Са неколико места допре кратак, нервозни смех; а онда већник Симонс замишљено примети. „Сигуран сам да бисмо изишли накрај са једним сејачким бродом, уколико не би било друге. Али, зар роботи на њему не би били довољно интелигентни да обуставе програме пошто виде да је посао већ обављен?”

„Можда. Мада им се може учинити да би могли да га боље обаве. У сваком случају, без обзира на то да ли је посреди нека реликвија са Земље или познији модел са једне од колонија, у питању ће свакако бити неки робот.”

Није било потребе да се ово образлаже; свима су биле познате фантастичне тешкоће и трошкови скопчани са међузведаним походима који су укључивали људску посаду. Иако технички могући, овакви летови били су потпуно несврсисходни. Роботи су, наиме, могли да обаве посао хиљаду пута јефтиније.

„Робот или реликвија — шта нам у оба случаја ваља предузети?” упита један мештанин.

„То можда неће бити наш проблем”, узврати градоначелница. „Како изгледа, сви су прихватили здраво за готово да су се упутили ка месту Првог Спуштања, али зашто би то био случај? Уосталом, Северно Острво знатно је изгледнија…”

Често се догађало да градоначелница не буде у праву, али то се још никада није испоставило тако брзо. Овога пута, звук који је стао да расте на небу поврх Тарне није представљао пригушену грмљавину из јоносфере, већ продоран писак неког млазњака у ниском, бришућем лету. Сви појурише из сале већа у неприличној журби, јер само је првих неколико стигло на време да види како летелица затупастог носа и делтоидних крила помрачује звезде, сврховито хитајући ка тачки која је и даље била света као последња веза са Земљом.