Читать «Тахмасиб» онлайн - страница 126

„Неће ме послати на Земљу?“ упита Јура. Он се наједном ужасно уплашио да ће га због нечег послати на Земљу.

„Не, зашто?“ зачуди се лекар, а Жилин бодро рече:

„Интересовали су се за тебе са Прстена-2, хоће да те посете.“

„Нека“, рече Јура.

Лекар рече Жилину да Јура треба на свака три сата да добија микстуру, да ће поново доћи прекосутра и оде. Жилин рече да ће ускоро навратити и оде да испрати лекара. Јура поново затвори очи. Погинули су, помисли. Више ме нико неће зватл кадетом и неће молити да разговарам са њим, и нико ми добрим гласом неће стидљиво читати своје мемоаре о дивним и предвиним људима. То се више никад неће десити. Можеш себи да разбијеш главу, можеш да исцепаш кошуљу — свеједно, никад нећеш видети Владимира Сергејевича како стоји пред купатилом у свом раскошном халату с огромним пешкиром око врата нити ћеш видети како Михаило Антонович сипа у тањире обавезну овсену кашу и при томе се нежно осмехује.

Никад, никад… Зашто никад? Како је то могуће — никад? Некакав глупи камен у неком глупом Прстену још глупљег Сатурна. И људи, који морају да постоје, који су једноставно обавезни да постоје, јер је свет без њих гори, више нема и никад их више неће ни бити.

Јура се као кроз маглу сети да су они тамо нешто пронашли. Али то је било неважно, то није било главно, иако су они сматрали да је то најважније… И, разуме се, сви који их не знају такође ће сматрати да је то било најважније. То је увек тако. Ако не знаш онога који је извршио подвиг, за тебе је најважнији — подвиг. А ако знаш — шта ти је онда подвиг? Макар га уопште и не било, само да буде човек. Подвиг је добра ствар, али човек мора да живи.

Јура помисли да ће за неколико дана видети своје момке. Они ће, разуме се, почети да се распитују како је било, и тако даље. Они неће питати за самог Јурковског нити за самог Крутикова, они ће питати шта су Јурковски и Крутиков открили. Они ће горети од знатижеље. Њих ће највише од свега интересовати шта су Јурковски и Крутиков о свом открићу успели да кажу. Они ће се дивити храбрости Јурковског и Крутикова, њиховом самопожртвовању и узвикиваће са завишћу: „Но, то су били људи!“ И дивиће се највише томе што су они погинули на бојном пољу. Јура се чак узбуди од увреде и злобе. Али, он је већ знао шта ће им одговорити. Да не би дрекнуо: „Будале једне!“ да не заплаче, да не пође да се туче, он ће им рећи: „Причекајте. Има једна прича.“ И почеће овако: „На острву Хонсју, у кањону планине Титигатаке, у непролазној шуми су открили пећину…“

Ушао је Жилин, сео крај Јуриних ногу и лупио га дланом по колену. Жилин је на себи имао карирану кошуљу са засуканим рукавима. Лице му је било опуштено и уморно. Био је необријан. «А како је Биков?» наједном помисли Јура и упита:

„Вања, а како је Алексеј Петрович?“

Жилин ништа не одговори…

ЕПИЛОГ

Аутобус се нечујно докотрљао до ниске, беле ограде и зауставио се пред гомилом људи који су дочекивали путнике. Жилин је седео крај прозора и гледао весела, од мраза црвена лица, сметове снега који су светлуцали пред зградом аеродрома, дрвеће покривено ињем. Отворише се врата, леден ваздух улете у аутобус. Путници пођоше ка излазу, мењајући шаљиве поздраве са стјуардесом. Гомила је била бучна — крај врата су се грлили, стезали руке, љубили. Жилин потражи позната лица, никога не нађе и с олакшањем одахну. Погледа у Бикова. Биков је непокретно седео, опустивши лице у крзнени оковратник своје гренландске јакне.